markov prozor
Friday, January 22, 2016
Thursday, September 25, 2014
Wednesday, May 29, 2013
Tuesday, February 5, 2013
Saturday, March 24, 2012
Nova Knjiga Markov prozor
МАРКОВ ПРОЗОР
AНЕГДОТЕ , ШАХНЕГДОТЕ
КРАТКЕ ПРИЧЕ И НОВЕЛE
КК "БранкоЋопић" Београд, 2011.
Ни после пет година од твог одласка
Марко сине, успомене не бледе, а
још мање на нашу Југу, која нас је
толико волела све до смрти 2001.
РЕЧ АУТОРА
Избор кратке прозе, садржан у мојој трећој књизи по појављивању, обухвата избор текстова насталих током 2009, и динамичнх 2010. и прве половине 2011. године.
Уводни део обухвата дванаест Aнегдота из студентског и зрелог доба у свом родном Београду, као и са ближих и даљих путовања, обично у друштву супруге Лепе. Понека би се, додуше, могла скратити, но крајње необичне ситуације захтевају нешто шири текст. Теме шаролике, но по карактеру свакако анегдотске.
Следи циклус од тридесетак Шахнегдота (кованица имплицира тему). Наиме, ја сам се као електроинжењер преко три деценије успе-шно бавио аутоматским преношењем шаховских партија на систему МАРС. Учествовао сам на многим званичним и аматерским такмичењима, укључујући две олимпијаде, два меча за светско првенство и много међународних турнира и државних првенстава. Тако сам имао прилике да сретнем интересантне људе не само из света шаха, укључујући бивше и актуелне светске шампионе, и да доживим необичне и комичне ситуације. Шахнегдоте се односе на тај сегмент мојих интересовања и делатности – већих од хобија, мањих од професије.
*
Други део почиње награђеном кратком причом на конкурсу КК Иво Андрић. Следи пет медитеранских прича. Надаље, Војник Ружић и У теретани обрађују мотив пријатељског односа према суграђанима Ромима. Аутентични догађаји удаљени су временски више од две деценије, управо колика је била разлика међу учесницима – мене и мог сина Марка.
Необичан детаљ са спомен гробља Ослободилаца Београда описан је у причи Капетан из Ечмјадзина.
На крају није изостала неизбежна тема дубоке неизбрисиве туге за изгубљеним сином, садржана у новелама Дуго путовање у мрак и Марков прозор (по чему је збирка насловљена). Следе три аутобиографске кратке приче – До победеника, У госте пођи - гостима се надај, и Сплит - центар свита, те завршнe приче у светлим тоновима – Сабориџини, Иванов час први, Муслимански Јевреји, Ташмајданске скице.
*
Посебну захвалност изражавам проф. Зорици Петровић, главној и одговорној уредни-ци "Пролома", на врло корисним сугестијама.
Београд, лето 2011.г. А.М.
AНЕГДОТЕ ,
ШАХНЕГДОТЕ
Песников неважећи упут
Пред офталмолошком амбулантом велика гужва. Сестра прозива заказаног пацијента, који улази у ординацију да обави годишњу контролу. Да, али одмах бива враћен, јер су се на полеђини упута, сем датума, нашли и некaкви стихови.
- Овај вам упут више не важи, треба нови.
- Али ја сам песник, морао сам да забележим стихове док сам имао инспирацију и док су ми били у памети, одговара збуњени пацијент.
- Песма вам је одлична, много нам се допада, али је ипак упут неважећи. На жалост, лекарки се разболело дете и не знамо да ли ће уопште стићи.
Разочаран, онерасположен, песник је изашао на јесењу кишу. Помислио је, ако постане славан, да ли ће тај упут имати икакву вредност, и зато га је сачувао.
Упут ће и тада сигурно бити неважећи !
AНЕГДОТЕ
Упис у Пету београдску
Завршивши трећи односно други разред гимназије у Сиску, крајем лета 1964. Андро и Елза Мошић су се с родитељима вратили у Београд. Припремивши доку-ментa Андро је пошао у Пету београдску на упис. Како су били одлични ђаци није очекивао никакав проблем.
Кад су дежурни уочили да претходни разред нису завршили у Београду, упуте га директорки Таписировић. После краћег загледања у свиједоџбе, она упита Андра, зашто не пођу у Прву, а будући матурант одговори, да им је Пета преко пута и да се још не сналазе у великом граду.
- Па добро, нека сутра ваш отац дође у гимназију, па ћемо видети.
- Наш отац је одавно завршио гимназију, био је врло експлицитан Андро.
Одмеривши га, застане на трен, па рече заменику Пецељу:
- Уписуј ово двоје!
На крају школске године Андро је био одличан и на матури израдио најбољи рад из хемије; у јесен следеће академске године примљен је на Електротехнички факултет.
Анодни отпорник
Студирајући на ЕТФ у Београду, на другој години, одржавале су се вежбе из електронике. У то време још увек претежно са цевима – полупроводничке компоненте, транзистори, тек су почели да улазе у свакодневну употребу. Једну од вежби мерења карактеристика активног кола изводио је и студент Мошић. После прве серије мерења, асистент Кеслер му врло сугестивно укаже да треба да промени анодни отпорник.
Не размишљајући, ознојеном руком услед спарног времена, студент дохвати анодни отпорник и опсује сочно на сав глас да су га сви колеге чуле и запрепачћено погледале. Напон од тристо једносмерних волти проузоковао је неуобичајено понашање у академској установи. Сва срећа да је анодна струја мала, па није било неких погубнијих последица.
Асистент Кеслер се уздржано шерет-ски насмејао уз утешну опаску:
- Да сам Вам, млади колега, скренуо пажњу, да најпре искључите прекидач у анодном колу, Ви бисте одвежбали вежбу и убрзо заборавили да се анодни напони крећу и до више стотина волти. Овако, сигурно ћете тај важан параметар памтити до краја живота.
И био је сасвим у праву.
Отказ
Своје прво запослење приправник Андро обезбедио је на јавном конкурсу за програмере у Инфостану. У току пет година усавршио се и уизвештио да решава најкомпликованије програмерске задатке, али му се изгледи по питању стана нису чинили ружичасти. Како је то био основни предуслов за опстанак трочлане породице, одлучио је да напусти рачунарски центар, у коме је имао перспективу за много одговорног и напорног рада, те стручно усавршавање.
Са летовања, које је редовно проводио код фамилије у Сплиту стигла је разгледница – са отказом. Паганини, што је био надимак онижег црномањастог директора, позове га на озбиљан разговор, уз многа убеђивања и обећања да ће за коју годину сигурно добити решење за неки мањи стан. Сем тога, упозорио га је, да отказ мора да има писмену форму са датумом и потписом.
Програмер се с тим сагласи и показа датум на поштанском жигу и свој потпис, уз напомену да је разгледница такође писмена форма. Разишли су се као праве истинске колеге; наиме Мошић је дипломирао на истом отсеку ЕТФ као и директор Паганини, о чему овај, наводно није имао појма!
Индијанци Првомајци
Пре тридесетак година Први мај се славио много свечаније него сада. Двојица спортских, шаховских и музичких пријатеља одлуче да се у рано празничко јутро упуте гуменим кајаком низ Дунав – до Смедерева! Идеја је потекла од бродовласника Јосипа Чале из Шибеника, виолинисте оркестра РТС. Андро, полудалматинац, оберучке пристане, уз извесну скепсу да је до Смедерева ипак тридесетак километара. Но, Хозе, како га је другар звао, остао је непоправљиви оптимиста.
Припреме су успешно обављене и двочлана експедиција, љубитеља дивље природе, отиснула се низ Саву. Убрзо су стигли до Дорћола и упловили у велику прометну европску реку. Прошли су испод Панчевачког моста, избегавши превртање и пуни одушевљења како пловидба добро напредује.
Кроз влажну атмосферу сунце је све више пекло, јаглило, а одсјај умногоме доприносио постепеном и ефикасном реширању откривених делова избледеле коже. Око десет часова пристали су уз обалу да предахну, истегну мишиће и попију по чашу јогурта. Нису приметили да су упловили у дунавску мртвају, негде између Ритопека и Винче. Док су нашли излаз у главни ток изгубили су бар сат времена.
Око три поподне, после километарске неприступачне обале зарасле у шипражје, угледаше луку спаса код Гроцке. Одахнули су. Оринока и Конга већ им је било преко главе и упркос мазању рамена и бутина, кожа је све више попримала индијанске нијансе. Срећни што их неки изненадни талас гурача баржи и шлепова није преврнуо, исцрпљени и изгладнели, пристали су кајаком и крајњим напором, издувавши га, аутобусом се вратили у Београд. Ни две недеље није било довољно да се препланула отекла кожа охлади и врати у здраво стање.
Индијанци Првомајци се и у свом пензионерском добу радо сећају празника, претвореног у дунавску одисеју.
Оправка кларинета
Дуго година Андро није узимао у руке свој омиљени кларинет. Нешто због презаузетости на факултету, нешто због љубоморне девојке, касније и супруге Цице. Редовно би посећивао концерте на Коларцу, а нарочито када би свирали истакнути кларинетисти.
Једном приликом на програму је била свита трaнскрипција из Gershwinоve опере Porgy and Bess, у интерпретацији маестра Миленка Стефановића, шефа Одсека за кларинет на Музичкој академији.
Одушевљен концертом, кларинетиста-аматер обрати се професору са молбом да ископира партитуру. На то му професор одговори да су ноте остареле и избледеле, те да се на копијама ништа неће видети. Андро му обећа да ће их преписати тушем и копију задржати, а стари оригинал и препис предати за потребе студената.
Професор се сагласи и после недељу дана се пријатно изненади врло коректно урађеним домаћим задатком. Од тада датира пријатељство, које није избледело ни после тешких губитака најмилијих – професорове супруге Мире и Андровог сина Марка. Кад се Андро обратио професору за савет да ли да набави нови кларинет, јер му се стари расушио и пропушта ваздух, професор га позове да га посети код куће за викенд и донесе инструмент. После два дана стрчног и прецизног рада Андро је у рукама држао обновљен инструмент. Засвирао је и осетио велико задовољство.
На пиање шта дугује, професор му одговори, да се што више дружи с кларинетом, да вежба и свира, а кад наиђе на цигарете 'Senior Service' да га се сети.
Свирао је до пре четири године надајући се да поново почне вежбати. И засвирао је, али то више није била, нити ће икада бити иста музика.
Мобилац
Наступе на сајмовима, изложбама и стручним саветовањима института високих технологија Михајло Пупин водио је инжењер Мошић до свог пензионисања. На Београдском и Новосадском сајму, као и у другим пословним и изложбеним просто-рима Београда, Србије и бивше Југославије осећао се са својом екипом и колегама као у својој кући.
Једном приликом на Београдски сајам, где се одржавао мајски сајам технике, стиже и студент организационих наука, Мошић најмлађи, Андров син Марко, са намером да разгледа поставку и посети оца. У знак пажње донео је на поклон свој први мобилни телефон марке Sagem, пошто је набавио модернији. Пружајући га свом оцу прокоментарише:
- Е бре ћале, кад већ свака шуша има мобилац, нема смисла да га ти, послован човек често ангажован на терену, немаш!
Иако технолошки застарео и у односу на новије и најновије моделе, врло ограничених перформанси, пупинац је дуго и радо користио поклон свог сина, будућег дипломираног инжењера организације.
А данас више ни сина ни телефона – само тужне, сетне успомене.
Да ли су анегдоте баш увек шаљиве?
У болници
Пре више од десет година инжењер Андро Мошић је услед хипертоничне кризе доспео у болницу Свети Сава. После тронедељног успешног лечења и релативне нормализације локомоторних и других можданих функција, болничарка Драгијана позове Мошића да укључи рачунар на пријемном оделењу јер у току првомајских празника није било дежурног оператера. При томе му понуди да му помогне да сиђе са првог спрата у приземље, где су их чакали Др Љиљана Зеленовић чији је Мошић био пацијен и остало особље.
Андро одбије придржавање при силаску низ степенице уз коментар, да том приликом није пацијент, већ информа-тичар. Са доста напора, концентришући се да не омашује дирке на тастатури, установио је да није могуће активирати програм без лозинке, коју нико од присутних није знао.
Ни до данас није начисто да ли је докторка Зеленовић тестирала успешност опоравка свог пацијента или је пацијент тестирао функционисање информационог система болнице Свети Сава, где се захваљујући стручности и преданости лекара и особља, успешно опоравио и излечио. После две-три године систем је усавршен, а инжењер пензионисан.
Под окупацијом
Почетком златне јесени, првих дана маја (у Аустралији је мај јесењи месец) шета Андро Мошић са супругом Лепом поред речице Џексон Крик, врачајући се из Самбарија у Гунавару. Самбери је симпатично место-сателит вишемилионског Мелбурна, а Гунавара изузетно леп резиденцијални део на оближњој висо-равни, километар-два удаљен од места. Одједном Лепа скрене пажњу супругу да им се приближава млађи човек – Абориџин. Није требало много да песник смисли како да га дискретно ослови, при чему му одмах саопшти да су visitors и да нису Енглези. Чувши разговор међу супружницима, он упита: Нисте ли ви можда Руси?
– Блиски смо им, али нисмо Руси, одговорише му пријатељским тоном. Наставише, да су Срби малобројан народ, али да он вероватно не зна за Србију.
- Како да не знам, па ви сте под окупацијом – као и ми!
Објаснио им је у краћем разговору да је из централног континетналног града Елис Спрингса на југу Северне Територије, да има породицу, да је стигао авионом преко Бризбејна и Сиднеја, да је у Мелбурну послом итд. Разишли су се срдачно, пожелевши међусобно искрене жеље.
Helvetia
Андро Мошић је радо годинама носио леп, безмало луксузан класичан швајцарски ручни сат марке Helvetia. Добио га је од оца за успешно положен матурски испит у Петој београдској. Повремено би га скидао и уместо елегантног сата, користио неки massenware[1].
Јеном му се непажњом сломило стакло и уз доста напора успео је да обездеди идентично, ново. Сат је имао хромирано кућиште, никловане казаљке и узак црни кружни венац по ободу. Заиста је био у своје време ретко леп и елегантан. А то време је било пре четрдесетак година.
Тиха вода брег рони, па тако и време, као и често ознојена кожа, неприметно је нагриза метал. Кожне нарквице је мењао по потреби или сервисирању, тако да је сат врло тачно служио свом власнику.
Понео га је на пут у Аустралију, како би репрезентативније изгледао пред пријатељима у великом свету. Није приметио да је кућиште прилично попу-стило, малтене се распало. То је запазио тек пред сам повратак. Шетајући са супругом Лепом поред Џексон Крика, ad hoc одлучи да нешто вредно заувек остави у Аустралији. Скиде сат и зафрљачи га са дрвеног мостића у бистру воду. Можда ирационално – но врло симболично.
Вративши се у кућу Николићевих у Гунавари, Лепа исприча о Андровом несташлику, на шта Зоран извади из фијоке три идентична часовника и пружајући их свом пријатељу рече: Изабери који желиш!
Андро узе један од понуђених и захвали. Кућиште је имало комплетну гумену заштиту; био је намењен рониоцима-аматерима. Није издржао више од три сезоне – и покварио се. Некако су управо после тога Николићи стигли на годишњи одмор у Србију. Убрзо се на Андровој левици нашао нови елегантан луксузни дигитални Cassio металик са заштитом.
Да ли овај поклон-часовник значи да искреном пријатељству никакав времен-ски период не може наудити? Свакако!
Пријатељи
Крајем зиме 2008. године у Београду су гостовали чланови истакнутог ансамбла Descendance, који гаји традиционалну песму, игру и ритмове прастановника Аустралије, чији корени сежу у најдавнију прошлост човечанства. За једину јавну представу у Југославенском драмском позоришту, супружници Мошић, једва су успели обезбедити улазнице; интерс је био изнад сваког очекивања. Публика је била одушевљена најнеобичнијим звуцима диџеридỳа, јидакија и убаре праисконском игром и емоцијама које су потврђивале да присуствује јединственом, до тада у Београду, невиђеној представи.
После наступа уследио је нефор-малан сусрет са извођачима у пространом фоајеу. Песник није случајно понео примерак своје прве збирке Кенгурoв скок. Кад им је показао књигу и кад су на насловној страни угледали своју абори-џинску црно-црвену заставу са жутим кругом, симболом Сунца, нису могли сакрити изненађење и одушевљење. Поклонио им је књигу с посветом коментаришући, да му је жао што сем песама Yarra, Warra, Goonawarra и Pitjantjatjarra друге неће моћи разумети, јер су на српском и написане ћирилицом.
– Наши најбољи пријатељи у Аустралији су Срби и све што нас буде занимало превешће нам, уследио је неочекиван одговор. Тај сусрет Мошићеви препричавају с великим поносом. Са уметницима Descendance ансамбла и дан-данас одржавају пријатељске везе.
Срели су се средином августа 2010. на педесетом јубиларном Сабору домаћих и светских трубача у Гучи?
Само пет
На програму састанка књижевног клуба 'Бранко Ћопић', чији је члан и технички уредник Андро Мошић, била је љубавна поезија. Раније је написао песму својој наочитој супрузи по имену Лепа која се тематски уклапала у планирани програм.
Наиме, он је у тој песми име своје супруге превео у стиховима на шеснаест, не само светских, већ и малих језика.
Симпатично је било чути како женско име аутентично звучи на норвешком, грчком, хебрејском, грузинском, персијском, јерменском, ромском, абориџинском[2]...и како се оно пише различитим азбукама наведеним у фусноти. Пријатељ Миле из клуба при изласку са састанка га упита:
- Говориш ли ти, Андро, шеснаест страних језика, да име своје лепе и вољене супруге преведеш на толике језике?
Одговорио је скромно да не говори баш шеснаест – већ само пет, при том не рачуна новокомпоноване језике: бошњачки, хрватски и црногорски са простора некадашње Југославије; (БХСцг – погрдно за српски, по хашкој класификацији).
Жута лопта
У јуну 2009. Лепа и Андро проводили су годишњи одмор у Херцег Новом. Шетајући поред мора до Игала наиђу на продавницу сувенира и спортских рекви-зита, испред које се нашла и велика корпа пуна одбојкашких, рукометних и других лопти; чак и за рагби! Андро као бивши ватерполиста и заљубљеник у водене спортове, упита имају ли ватерполо лопту.
Спортски развијени момак, очигледно аматер, после дужег претурања и тражења по корпи, победнички одговори, да имају!
Песников медитерански дух надвлада формалaн ток разговора примедбoм, да на лопти видно пише voleyball, као и да је површина лопте врло глатка, те није могућа игра ни хватање у води.
- Не разумијем точно што пише, а није важно ни што је глатка. Но чôче, видиш да је жута – значи да је ватерполо!
Одлучно му узевши лопту из руку, врати је у кош. Наставивши променаду, песник је сa великом сетом причао супрузи, како су брзо прошла давна лета када је као члан београдског друголигаша 'Студента' пре више деценија присуствовао утакми-цама са водећим југословенским клубовима бококоторским 'Јадраном' и 'Котором'. Београдски студенти нису се могли успешно супротставити бокешким хоботницама.
Palilulske ćakule
Poznato je da u Beogradu živi četrdeset do pedeset 'ijada Dalmatinaca, većinom Splićana. Među njima je bila i pokojna Androva mati Juga članica jednog finog ženskog kružoka, fetivih Splićanki. One su Juginog sina, ka' odličnog poznavaoca i ljubitelja autentičnog dijalekta, smatrale svojim pridruženim članom.
Redovno godinama, na Palilulskoj pijaci Andro sreće svog dragog prijatelja, koga su, puno davno dok je igra' u 'Ajduka, zvali Barek, po poznatom alžirskom igraču na koga je sličia.
Pri' niki dan su se opet sreli, a Andro onako za šalu, noseći priko ramena boršu sa dvadesetak kila, upita ga:
- A dragi moj Barek, jesi li skoro vidia tovara u punoj funkciji, a ovi umra o' smija.
Da bi mu olakša' situaciju i utišia ga, počne mu con la satna fiacca[3] pričat' jednu puno lipu priču.
*
Inšoma, isprid kamene kuće na rivi, desetak metara do mora, po buri, stara Bračanka iz partizanske porodice čeka pošćera. Bura puše i raznosi škovace – ali bez pinez ne mo'š živit'. Taman kad je pošćer stiga' i počea brojit' plave petsto-dinarke sa slikon Pre'sjednika, reful ponese jednu prema moru. Vitalna starica na samom rubu, šćapon je pritisne da je vitar ne odnese u ustalasano more, uz sočan pobjednički komentar: "Ako si uteka' Hitleru, kurbin sine, е meni vala ne'eš!"
*
Svi se nasmijaše od sveg srca, i poslin prijateljskog pozdrava sa simpatičnim šjor Barekom, pođu ka trole'busu. A Bareku je bilo puno drago ča su se opet sreli uz bokun uobičajene palilulske ćakule. Za tako lipu besidu vridilo je izdurat' prepunjenu ručnu boršu koja se ka' tandžara[4] usikla o livo rame trećepozivca.
Rastajući se, bodulski dobaci, da se ni Stari, kad je anegdota sa Brača doplovila do Dedinja, nije ništa jidija i da se isto tako slatko nasmija'.
ШАХНЕГДОТЕ
На базену
Вративши се са осамнаест година у свој родни град, Андро је стигао на Таш. Није много требало да се укључи у водене спортове на базену, који су му од детињства били у крви. Увек је поред пешкира и пливаћих гаћица носио и шах-гарнитуру. Често је између пливања играо са пријатељима и познаницима. Важио је за јаког аматера.
Једном приликом фудбалска легенда Драгослав Шекуларац неочекивано се поијави и упита који би од јачих играча одиграо партију с њим. Присутни погледаше ка Андру, а жабу у воду није тешко натерати. Партија је била крајње борбена, а из двосекле средишњице, фудбалер је прешао против студента електротехнике у минимално надмоћану топовску завршницу.
Окупила се група посматрача али није било кибицерских кафанских коментара. Шекуларац је спортски примио честитања и узвратио коментаром да је партија вероватно реми. Пливач је узвратио да није очекивао од 'фудбалског велемајстора' да је тако јак шахиста.
Позив из ГОШЕ
У јесен давне 1977. у Београду се припремао спектакуларан меч за изазивача светског шампиона у шаху, између вм Виктора Корчноја и вм Бориса Спаског.
Велемајстор Драгољуб Гане Јаноше-вић обавестио је техничког директора ГОШЕ Бранислава Милановића Рафа да је у Београду један млади инжењер електро-технике занимљиво конципирао велики светлећи шаховски семафор и да би била права прилика да се покуша са реализацијом та идеја у сврху коришћења на предстојећем спектакуларном мечу.
Предузимљиви директор иначе велики заљубљеник у шах, популарни Раф, позове Мошића, који се из истих стопа упути у фабрику, где је приказао свој ручно израђени модел од два поља. На њима се аутентично могло видети како би изгледао уређај. Директору се замисао веома свидела. Релативно кратак састанак, јер времена није било, завршио се закључком:
- Ето ти радионице, материјал, мајстори, техничари, инжењери, па ако успеш – успех свих! а ако не – ником ништа.
После месец дана даноноћног рада, на сцени Дома Синдиката засветлео је до тада још невиђен прапрототип – остварен је велики успех! Било је то прво поглавље приче о будућем систему МАРС.
Одрастали заједно
На свечаном отварању, ком су присуствовали високе званице, председник FIDE Dr Max Euwe и актери меча са својим тимовима. Предвиђен је уметнички програм и представљање уређаја за демонстрирање управо допремљеног из Смедеревске Паланке постављеног на сцену тада највеће дворане у Београду.
Конферансa је била поверена водећем спортском новинару Драгану Никитовићу, који упита Мошића има ли трему? Договорили су се да Никита представи конструктора, па да он затим самостално каже и покаже о чему се ради.
У уметничком програму запажен наступ имала је европска евергрин и џез певачица Бисера, отпевавши неколико светских хитова. У свом типичном стилу, импровизовала је изненађење за дупке пуну дворану, испричавши како су Андро и она пријатељи из детињства. Да су заједно одрастали у Сиску на обали Купе, поред рафинерије, често се играјући Индијанаца. Прећутала је да је увек она била поглавица!
Поново се проломио спонтан дуги аплауз.
Искрено пријатељство сестара Сенке и Бисере, Зафира и Мошићевих никад се није прекидало. Траје и после пола века, мада родитељи Розика и Мехо, и мама Југа одавно нису међу живима.
Корчној и 'МАРС-ов гамбит'
Многе перипетије претходиле су окончању меча Корчној – Спаски у јануару 1978, у коме је Корчној однео победу изборивши право да изазове тадашњег краља Карпова и меч за круну. На свечану вечеру за сараднике и најближе пријатеље, после посете Народном позоришту, где се изводила Puccinijeva Madam Batterfly, био је позван и инжењер Мошић.
На растанку, после гала вечере у хотелу Метропол, Виктор Корчној, посаве-товао је амбициозног инжењера:
- Ако сте одлучили да своје слободно време посветите шаху, много је корисније да развијате своју замисао до потпуне аутоматике, него да се трудите да постанете још један од стотине интер и велемајстора, колико их већ има у Југославији. Такав систем шахисти чекају пола века (исте речи поновио му је и вм Давид Бронштајн, вечити други, приликом наступа у Москви, у јесен 1985.).
На срећу или на жалост, Андро Мошић је пуним једрима упловио у 'Марсов гамбит', за шта велику кривицу сноси Страшни[5] Виктор, најстарији активан играч на свету.
Љуба Тадић - 'светски првак'
Убрзо после меча у Дому синдиката уследио је позив из Љубљане од Виба-филма, који је био копродукциони партнер Немцима на снимању филма Црни и бели као дани и ноћи (Schwarz und Weß wie Tage und Nächte) режисера Wolfganga Peterssena. Светског првака Руса Коругу играо је наш Љуба Тадић, а изазивача амбициозног програмера Розенмунда, немачки глумац Bruno Ganz.
Снимање филма се поред Минхена и Опатије обављало и у Љубљанској опери. Меч се преносио на великој светлећој табли израђеној у ГОШИ. И сви други детаљи су преузети са београдског меча. Само је понашање глумаца на сцени било дрвено - неприродно, извештачено, нешаховско.
Режисер позoвe Андра Мошића, који је сво време присуствовао и пратио меч између Корчноја и Спаског из непосредне близине, да покаже актерима како се професионални шахисти понашају током партије, то јест у заносу најжешће борбе.
После објашњења и демонстрирања кретњи и понашања, које им је показао инжењер, те више пута поновљених снимања, режисер је био задовољан.
Филм је успешно завршен и приказан на фестивалу у Берлину, где је и награђен, а касније неколико пута приказан и на домаћој телевизији. Једино је заборављен обећани позив Мошићу на премијеру филма у Минхену.
Превиди нису само шаховска већ и уметничка категорија.
Симултанка
После освојеног првог места на турниру у Јајцу, светска првакиња Маја Чибурданидзе и њен тренер вм Едвард Гуфељд били су гости ЕИ-ФРМ-Honeywella, у Београду. Амбасадор се сагласио, а програм је обухватио поред посете Руској школи, разгледање београдских знамени-тости и симултанку на врху београђанке.
На овом у низу традиционалних дружења наших и совјетских шахиста на највишем нивоу 23. спрата уживали су како гости тако и домаћи шахисти-аматери. На почетку је вм Едуард Гуфељд објаснио у шаљивом тону да ће Маја играти отварања у првој половини, а он затварања[6] у другој.
Мошић је играо тзв. 'средишњи гамбит' и после боље позиције у средишњици, светској првакињи понудио реми. С њом је као и већином врхунских шахисткиња био у врло пријатељским односима. Када га је велемајстор упитао, зашто није играо на победу, уследио је одговор, да то не би било џентлменски. Обзиром да је Андро био домаћин симултанке, могло би се посумњати да су му уважени гости 'пустили да победи'.
Где су поједене фигуре
Када се усавршен систем за аутоматско преношење и приказивање шаховских партија МАРС појавио у турнирској пракси, изазвао је велико интересовање не само шаховске публике, већ и многих других. Један помало збуњени посетилац, не размишљајући, упита конструктора Мошића, где одлаже поједене фигуре са великог светлећег семафора? На шта овај изненађен, размисли како да одговори, а да не увтреди радозналца.
Како се на класичним магнетским таблама фигуре одлажу на сталак монтиран непосредно испод табле, то он мирно одговори да се исто тако фигуре слажу испод светлећег шах-семафора, (где су смештени извори за напајање). Посетилац је био задовољан одговором, а Мошић још више, јер га није увредио, а није га ни преварио. Стварно, поједене светлеће фигуре се угасе, чиме се смањи потрошња електроенергије.
Гостиница Международная
У току изложбе југословенске привреде која се у пролеће '85, под насло-вом Юугославия сегодня, одржавала на ВДНХ [7] , после неколико успешних дана друштво из Србије одлучи да се почасти посетом хотелу Международная где се уз укусну руску кухињу може уживати у песми и игри аутентичног циганског ансабла познатог из филма Табор уходит в небо са прослављеним Радом и Николајем Волшаниновима. Радознао да види велики фоаје са луксузним радњама и застакљеним парком пуним младица руских берёски, ижењер крене да разгледа и да се диви интеријеру хотела грађеног по руским стандардима, што се у малом једноипомилионском Београду не може доживети.
Одједном му у сусрет пође прелепа девојка у вечерњој хаљини јарко црвене боје, ословивши га на енглеском. Оставила је утисак као да се већ познају. Београђанин покуша да се присети одакле, да ли са изложбе, из авиона или Шаховске федерације... но безуспешно. Извини јој се што је се не може сетити и упита да га случајно није заменила, и одакле се знају?
Красàвица му одговори – па, одавде. То га још више збуни, јер туда раније није ни прошао, а камо ли свраћао.
Она га љубазно позове на пиће и кока-колу, на чему јој Андро захвали, објаснивши да је ту са својим другарима и да је позива да им се придружи. Уследио је експлицитнији позив да би било пријатније и интимније да се почасте у њеној хотелској соби. У глави наивног госта тог терна се упали лампица. Како би добио у времену, упита је колико би то чашћавање коштало. На то уследи одговор – па као у целом свету само 100$. Применио је причекни шаховски маневар 'пристанком' – ако погоди одакле је.
From Germany – no, from Poland – no, from Bulgaria – no, from Spain – no, from France – no, from Sweden – no, from Greece – no, from USA - no, from Argentina – no, from Mexico – no, from Iran – no...
Наставила је све нервозније и нестрпљивије, док је таксиметар отку-цавао на празно, а аранжман још није ни на видику. Како би јој помогао, гост искључи ваневропске државе.
После још неколико безуспешних покушаја, одговори јој, да долази из Југославије. На то се она нагло окрете и без речи изгуби у виду ластиног репа. По правилу, у оно време Југословени нису конзумирали кока-колу на тај начин.
Вративши се за сто, Андро се похвали друштву да је добар за 100$! А они углас, да ли из коцкарнице? Ма не, одговори он, већ не прихвативши позив на пиће у соби са лепотицом у црвеној хаљини. Било је то први пут у животу изненађеног наивног Балканца да избегне сусрет 'блиске врсте у царској Русији'.
Сусрет с космонаутом
Припреме за меч Карпов – Каспаров у јесен 1985. у концертној сали Чајковског у Москви приводиле су се крају и освануо је дан отварања великог меча. Андро Мошић је са колегама из Ниша Зораном Николићем и Раданом Крстићем поставио велики шаховски семафор за приказивање партија у пространи фоаје – змский сад, у чему су им помагали мајстори и десетина придодатих војника, кавкаских атлета.
Акредитације за вредне сараднике су касниле, а без њих се поред строгих службеника обезбеђења није могло у салу. Инжињер Мошић је безуспешно објашња-вао да су у здању већ данима радећи на припреми значајног друшвеног догађаја.
Високи гости, узванице, публика, извештачи, Московски виртуози...сви су пролазили, а марсовци су разочарано стајали пред улазом. Кад се појавио председник Совјетске шаховске федерације пуковник-космонаут Виталиј Севастијанов, уочио је проблем. Погледао је у обезбеђење и енергично им се обратио:
- Пущать югославские электронщике, они наши сотрудници. Затим је позвао тројицу електронаца из нишке фабрике да заједно уђу:
- Пожалуиста, многоуважаение друзья!
У летњиковцу
Многа летовања Андро је проводио као студент у Стариграду, одакле потиче по мајчиној линији. Хвар, грчки Фарос, доказује грчко порекло града; уосталом Андрос такође има грчко значење - мушкарац, човек, борац.
Упекла подневна жега – Маркић се брчка у плићаку, а отац му коментарише партију шаха, коју су управо завршила двојица купача у сенци чемпреса. Кроз необавезну анализу убрзо су успоставили познанство, те је уследио позив на симултанку у Хекторовићев летњиковац коју исте вечери приређује афористичар Јовичевић Јов. На почетку Јов претстави учесницима свог друга, Старограђанина, учесника меча за светско првенство и предложи га за судију симултанке.
Шаховско дружење се наставило уз беванду, гитару, песму и мезе у изузетно пријатном амбијенту Хекторовићевог летњи-ковца, унутар чијих зидина се налази рибњак пун скуша, ципала, сардела, шпарића, пирака и друге јадранске фауне.
Последњи, трагичан наставак култне серије Кроника о нашему малему мисту са незаборавном плејадом глумаца, који више нису међу нама: Емил Кутијаро, Антун Налис, Борис Дворник, Асја Кисић, Карло Булић, Фабијан Шоваговић, Ивица Видовић... снимљена је управо ту у Стариграду. Случај је хтео да је Андро присуствовао снимању, које му се урезало у сећање као најсунчаније доба проведено са својим најдражим синчићем. Пре четири и по године, као и шјора Бепина, Миљенка Смоје у последњој епизоди Малега миста, његов Маркић је отпловиа заувик...
Под полицијском пратњом
Прослављајући стогодишњицу првог меча за првенство света Цукерторт – Штајниц, FIDE је у Суботици организовала сусрет између светске првакиње Маје Чибурданидзе и првака Југославије вм. Петра Поповића. Из Ниша су камионетом путовали ижењери Мошић и Николић са системом за демонстрирање МАРС.
Између Малог Београда и Суботице заустави их саобраћајна полиција, упитавши да ли су из ЕИ-Ниш и да ли возе неку специјалну опрему? Збуњени, објаснили су да не возе, али да треба да на време обаве припреме за предстојећи шаховски спектакл и да их не задржавају педуго. Полицајци им на то рекоше да управо они имају задатак да их сачекају и под пратњом безбедно спроведу у Градску већницу. Неочекивана добродошлица! Кад год би путовао у Суботицу, Мошић би се сетио свечаног дочека под полицијском пратњом.
Руски рулет
Крајем лета 1988. године се у хотелу Метропол у Порторожу, где је позната коцкарница, одигравао екипни шаховски турнир регија под називом Алпе–Адриа. Учествовале су екипе из, Немачке, Италије, Мађарске, Аустрије: Корушка, Баварска, Венеција Фриулија, Алто Адиђе, Ђер, те Словенија и Хрватска. Генерални спонзор је била ТВ Копер, а техничка организација поверена је Šahovskoj Zvezi Slovènije. Организација, услови за игру и гостоприм- ство били су на врло високом европском нивоу.
У знак пажње директор касина позове шахисте да им покаже сале за коцкање као туристичку атракцију, уз љубазну молбу да држављани Југославије не искушавају срећу. Похвалио им се да имају разне игре – шмен-д-фер, бакара, леворуке џекове, покер столове, рулете и друге коцкарске реквизите.
Сви су гости пажљиво слушали, али инжењер Moшић није имао ни мало афинитета према коцкању. Тад бржим језиком но памећу упита директора, да ли случајно имају и руски рулет?
Очито не очекујући никакву неозбиљ-ност од једног озбиљног госта, упита свог помоћника да ли у коцкарници имају руски рулет? Уследио је одговор да немају, али да ће га свакако набавити, јер коцкарницка европског нивоа и угледа мора да буде потпуно опремљена. Заинтересовали су се о основним правилима, а када је Мошић схватио да је у патпозицији, покушао се извући да ни сам не зна правила, али да отприлике један добија - петорица губе...
И они који се не сећају америчког култног филма Ловац на јелене о руским емигрантима металурзима, регрутованим у вијетнамски рат и погибије Ника у Сајгону, захваћеном хаосом расула, знају за само-убилачку игру револвером – руски рулет.
Др Ботвиник у Институту
Приликом своје посете ШСЈ бивши вишеструки светски шампион Михаил Мојсејевич Ботвиник изразио је жењу да посети Институт Михајло Пупин, како би се из прве руке информисао од ижењера који су развијали систем МАРС.
Занимало га је на ком принципу функционише, за које је намене констру-исан и како напредују тестови и реализација. Као доктор електротехнике био је веома заинересован да се са што бољим перформансама реализује систем за аутоматско преношење и приказивање шаховских партија, али су још остале нерешене дилеме да ли сензорски сто конципирати на софтверском или хардверском принципу.
Комплименти, које је Ботвиник упутио инжењерском тиму и руководио-цима Института, убрзали су и поспешили довршење, а тиме и примену у деветој деценији минулог века најсавременијег и најатрактивнијег семафорског шаховског система, подржаног РС-рачунаром.
Посету је конструктор Мошић доживео као највећу част и са још већим еланом прионуо реализацији система. Др Ботвиник је међу шахистима уживао такав углед да су га због изузетног поштовања шаховске колеге прозвали Патријарх.
Хонорар за демонстратора
По завршетку државног првенства требало је исплатити демонстраторе. Тадашњи секретар ШСЈ, правник по струци, одреди хонорар за омладинце и омладинке који су ручно демонстрирали партије на класичним магнетским демотаблама. Кад је требало да исплати инжењера Мошића, констатује да је и он један од демонстра-тора, с обзиром да је и он демонстрирао партије на свом аутоматском систему, те да је и његов хонорар исти као и за све остале.
На изненађен израз лица инжењера, уследило је објашњење како су се деца-демонстратори веома трудила током сваког кола и по 5-6 часова, а да би он само укључио систем, а после да је само беспослено седео и посматрао партије. Чак се безбрижно шетао обалом Дунава!
Цајтнот
Свако јубиларно државно првенство у шаху, па тако и 50. традиционално се организовало у Новом Саду. Сарадња са Олимпијаде са Мошићем настављена је тако што су дерби мечеви из амфите-атара преношени у репрезентативни пословни комплекс Војводина (СПЕНС).
Као сарадник у својој Петој београд-ској, инжењер Мошић одлучи да, као награду за освојено прво место, поведе шаховску екипу на излет у Нови Сад. Програм је предвидео сусрет са ETШ Михајло Пупин, а поподне, посету првен-ству и учешће на пратећим турнирима. Момци су услед нерационално трошења времена у бољим позицијама, изгубили меч, што се вођи ни најмање није допало. На поподневним турнирима у СПЕНС-у умногоме поправише утисак.
По завршетку кола, касно су кренули за Београд. Пред Инђијом, возач обавести своје шампионе да на резервоару заставица виси[8]. Владала је велика несташица бензина и нико у колима није поверовао да је у пртљажнику резервна канта празна. Поглед гимназијалаца на инструмент-таблу у моменту је слẻдило до тада, веома опуштено расположење.
Хладна децембарска ноћ је деловала педагошки:штеди време – штеди гориво! Само сналажљивост вође пута у непредвиђеној ситуацији омогућила је срећан повратак са незаборавног излета.
Мошићев став, да се у својој земљи не може изгубити, спасао је 'критичну позицију' на самој ивици пораза.
Лисац Филипинац
На предолимпијском фестивалу у мају 1996. године који се одржавао у згради Националне опере и балета у Јеревану, два система МАРС су била на финалном тестирању – врло успешно!
Фестивал је посетио и председник Јерменије Левон Тер-Петросјан, ког је пратио председник FIDE Флоренсио Кампоманес. Динамичан и неформалан, у једном моменту предложи ижењеру да одиграју партију шаха. До тада су се срели много пута, али никад није било времена ни прилике за дружење за таблом.
Мошић би слободне партије играо без сата, али је Кампо поставио време на 10 минута. Ватрометна партија је прешла у завршницу, добијену за инжењера, који је очекивао да му председник FIDE пружи руку у знак предаје. Међутим, Лисац Филипинац је упорно ударао по часовнику и у потпуно изгубљеној завршници, заставица је пала – инжењеру. Кампо је поскочио од радости, што је победио.
Мошић га је погледао у чуду уз примедбу што се радује кад је изгубио партију, и да се слободне партије међу џентлменима не играју строго на сат. Шах није игра дрвеним фигурама, већ психолошка борба личности и огледало карактера. Конструктор никад није разу-мео зашто је Кампу победа по сваку цену 'и на пад заставице' била толико важна!
Сплитска веза
Само дан-два су преостала до почетка 32. шаховске олимпијаде 1996, у Јеревану. Конгресно-спортски комплекс на платоу Цицернакаберд био је пун као кошница. За све учеснике требало је урадити акредитације са фотографијом и подацима, а играча, судија, функционера и гостију било је више од 2000. Информатичка екипа са Новосадске олимпијаде била је ангажована на том задатку. А колега и сарадник из Београда, ижењер Мошић на преносу и приказивању партија.
У општој гужви, појавила се и репрезнтација Хрватске, а с њом вм Владо Ковачевић с молбом да Мошић - такође Сплићанин по мајци - прогура Хрвате, на мала врата, како би их поштедео гужве и дугог чекања. Сплитска веза је ефикасно профункционисала, упркос забрани хрват-ског вође да контактирају са Србима.
Сутрадан се дописник хрватског тиска Ковачевић, у знак пажње, похвали земљаку Андру, извештајем под насловом: "Сплитски инжењер Андро Мошић, на привременом раду у Београду, наступа са аутоматским системима МАРС на највећој шаховској представи..."
На примедбу да тај привремени рад траје 40 година и да никад није радио у Сплиту, уследио је искрен одговор:
- Ти знаш, липи мој Андро, да они цукуни (тиквани) из хрватског тиска неће објавит', ако им не подвалим, а твоји у Београду ако прочитају неће примјетити и нису баш толико задрти да ти замјере.
У лифту
По завршетку 20. Балканијаде у Каштел-старом, предграђу Сплита, на којој су учествовале поред Југославије, јаке шаховске нације Бугарска, Румунија и Грчка – свака на шест сениорских и по две женске и омладинске табле, спаковавши МАРС-опрему у комби, сарадници Института Михајло Пупин Хабијанац и Мошић кренули су касно увече за Београд. Остварен је још један међународни успех.
Пред сам полазак Сплићанину Андру помало стидљиво се обрати врло успешан омладинац (да ли се звао Палчец, Палчек?) питањем: "Как' би стигел на главни градски колодвор у Сплиту, требал би хватат' влак за Винковце".
- Улази у комби, возимо те до куће, успут нам је, позваше га пупинци.
После пуних осам година, силазећи лифтом са 12. спрата јереванског хотела Анù, млађи, спортски развијен учесник Олимпијаде упути поглед ка Мошићу, а овај, једва препознавши оног омладинца са Балканијаде, мало га провокативно ослови:
- Как' се вели? Добар дан, стричек!
Уследио је очекивани одговор:
- Знате, нама није дозвол'ено приповедат' са вама. Вођа пута је строго забранил.
У Јеревану је Хрватска поразила Ср-бију катастрофално резултатом 3,5 : 0,5 !
Пас узео – пас вратио
После завршеног првог кола 32. Шаховске олимпијаде у велелепном јереванском пословно-спортском центру на Цицернaкаберду[9], највећи светки шаховски фестивал је успешно кренуо. Инжењер Мошић је непосредно преносио дерби партије на аутоматским семафорским системима МАРС. На првом столу репре-зентације Русије играо је светски првак Гари Каспаров. На крају кола Мошићева супруга и асистент Лепа поставила је и припремила фигуре и часовнике за почетак сутрашњег, другог кола.
Сутрадан Лепа примети да на првом столу недостаје специјална сензорска гарнитура. Инжењер одмах потражи шефа обезбеђења да пријави нестанак, крађу. Апаратчик[10] му незаинтересовано одго-вори да је требало да склони реквизите са издвојеног подијума, где су играни најзначајнији дерби-мечеви.
Инжењер енергично примети да је обездеђење тако јако да ни мува не може пролети неопажено, те дода да нема резервну гарнитуру. Без комплетне опреме неће бити укуључен ни један систем, а како је покровитељ председник Јерменије а на снази ванредно стање, да ће одговоран за пропуст сигурно бити стрељан!
Схвативши озбиљност ситуације, шеф помирљивим тоном предложи српском пару да прошетају до бифеа и док попију сурч[11], гарнитура ће сигурно бити пронађена. Тек што су попили врућу кафу, стигло је обавештење, да је полицијски пас пронашао нетсалу гарнитуру. Мошић се захвалио уз шеретски коментар:
- Собака забрала, собака вернула.
Сутрадан је председник државе Тер-Петросјан посетио Олимпијаду и сем са светским прваком Каспаровим поздравио се још само са београдским марсовским паром. Шеф обезбеђења је разрогачивши очи схватио да је избегао велику неприлику.
У високом дипломатком стилу су се сви љубазно поздравили, а при одласку из Јеревана Андро је шефу обезбеђења у знак пријатељства и успешне сарадње поклонио три пластичне олимпијске гарнитуре врхун-ског дизајна.
На крају Олимпијаде
На крају Шаховске олимпијаде одржане у Јеревану 1996, на којој је Андро Мошић учествовао као одговорни сарадник за аутоматскои пренос и приказивање, тамнопути члан воћства Јужноафричке Републике обрати се присутним Јерменима питањем, где су објављени коначни резултати и пласман.
Занимало га је која је најуспешнија афричка репрезентација? Они га, услед недовољног познавања дијалекта или дикције, нису разумели. Ту присутан Мошић се понудио да помогне уз услов да Јужноафриканац погоди из које је земље? Очигледно није личио на симпатичне домаћине Јермене. Уследио је непогреши одговор: - You? from Yugoslavia!
На питање, како је са тако великом сигурношћу погодио, објасио је:
- So friendly talks to us only Yugoslaves.
Тај одговор је схваћен као највећи комплимент, упућен не толико њему лично, већ YU-Србима. Јужна Африка је била најбоља – на 62. месту завршне табеле, али је то за репрезентацију ЈАР значило много више, јер су после дугогодишњег апартхејда и забране наступања, први пут играли у мешовитом црно-белом шаховском саставу.
Јубилеј ШСБ
Поводом 40-годишњице ШСБ у хотелу Славија се одржао меч измежу Београда и Москве. На првој табли играли су ветерани Смислов и Глигорић, а та је партија преношена преко МАРС-а. Моско-вљани су славили победу, но резултат није био у првом плану. Довече је договорен излазак у рибљи ресторан-брод Стењка укотвљен на Сави узводно од Сајма. Мезе, риба, песма, пиће, свирка.
Екс-шампион Васја Смислов је певач са лепим школованим гласом. На репер-тоару су му биле старе руске песме, оперске арије, наполитанске песме...
Запевао је уз опште одобравање присутних. Глига се осим шахом интензивно бави и музиком – компонује и свира на клавиру. Инжењер Мошић је припремио мало изненађење. Кад се указала згодна прилика засвирао је на кларинету српске песме, евергрин и друге атрактивне компо-зиције. Пријатно шаховско-музичко вече.
Испало је да су Васја, Глига и Андро колеге не само на шаховском, већ и на музичком пољу. За успомену на незабо-равно вече супруга Лепа добила је касету и CD са песмама и посветом светског екс-шампиона Васје Смислова, које љубоморно чува као раритет и драгу успомену.
Супертурнир Инвестбанке
Инвестбанка је сваке друге године закључно са 1997. организовала у Сава-центру супертурнире највише категорије, на којима су редовно учествовали, међу најјачим велемајсторима и актуелни, бивши и будући светски шампиони. За учеснике, публику и извештаче обезбеђени су идеални услови. Организатор је издвојио позамашан наградни фонд. Једино је превидео да нема основне реквизите – првокласне шаховске столове!
У екстремном временском теснацу на дан пре почетка, обратили су се инжењеру Мошићу молбом да им позајми своје, још неотпаковане столове МАРС. Како се од непоправљивог ентузијасте и очекивало, он им је изашао у сусрет и без икаквих услова и надокнаде обезбедио шест столова на пространој турнирској сцени, плус два у салону за анализе.
Турнир је у потпуности успео на опште задовољство свих, само што је организатор поново превидео да бар куртоазно захвли Мошићу, што Банку не би коштало ни динара.
Он тај неспортски гест-превид памти с горчином и на крају своје шаховске каријере. Одавно више нема ни Инвестбанке ни супертурнира који су сврставали Београд у сам светски врх краљевске игре.
Дочек вм Иванчука
Сачекавши оца на аеродрому при повратку из Америке, Андро Мошић угледа великана украјинског шаха, вм Василија Иванчука. Основна пристојност налаже да организатор домаћин сваког учесника турнира дочека и пребаци до града у хотел. Скромни и повучени велемајстор стрпљиво и с неверицом је очекивао да га дочекају односно дођу по њега. Но како се ни после 10-15 минута нико није појавио, Мошић му понуди да га повезе својим колима, што велемајстор радо без оклевања прихвати. Београђанин је током вожње осетио потребу да се представи, али га учесник бала принчева предухитри речима:
- Нема потребе да се представљате, ја Вас добро познајем. Уосталом, мало ко у шаховском свету не зна за конструктора савремених система MAРС.
Стигавши пред Интерконтинентал пријатељски се поздравише уз искрену жељу Београђанина за много успеха и највиши пласман. И заиста, Иванчук је освојио прво место са истим резултатом, испред другопласираног, будућег светског шампиона Индуса Вишванатана Ананда.
НАТО прекида првенство
Преостала су само четири кола до краја државног првенства, када су се у пет до осам, 24. марта 1999. године огласиле сирене над Београдом. Запрепашћени посетиоци су јурнули ка излазу, а убрзо су их следили и учесници, судије и новинари. Инжењер Мошић је уочио да су у току још две партије, Велимировић – Илинчић и Марковић – Драшко. Ракете су пролетеле испред огромних стаклених прозора репрезентативног хотела Југославија наста-вљајући свој паклени лет ка Батајници, одакле су одјекивале снажне детонације. Почело је једанаест недеља злочиначке НАТО агресије на Србију.
Потсетивши се из филма гудачког квартета који мирно свира на палуби тонућег Титаника, Мошић одлучи да остане миран до завршетка у друштву задубљених велемајстора и да подели заједничку судбину, ма каква била. Тог дана га је на рођенданској вечери чекала супруга Лепа са својом сестром, чији је супруг врхунски дописни шахиста, вм Бора Вукчевић.
Нису много закаснили. Рођенданско славље покварио је почетак разорног НАТО бомбардовања. Од тада се више у оштеће-ном хотелу Југославија није одржао нити један шаховски турнир, а питање је да ли ће се уопште и када одржати?
Блиски познаници
У ноћи 8. маја Радио Панчево је објавио да је извршен напад на Кинеску амбасаду и хотел Југославија, где су остали реквизити шаховског првенства, међу којима и велика светлећа шах-табла система МАРС. Чувши за неочекивани напад Мошић је у склоништу пребледео. Одлучио је чим сване и престане узбуна да са супругом Лепом и пậшом Бором оде да види шта се десило са системом. Објаснивши обезбе-ђењу ко су и шта су, стигли су пред срушени хотел, где су обилићевци вредно износили реквизите из касина. Мошић се сав успла-хирен обрати присутнима, с молбом да му неко помогне само да демонтира уређај како би га изнео из рушевине. Нико ништа не одговори, само погледаше у човека младалачког изгледа са тамним наочарима.
Овај гестом дâ знак полицијском испектору да човека пропусти на сопс-твени ризик у зграду, чији су стропови и инсталације висиле у полумраку. Подови су били пуни срче, малтера и другог грађевинског материјала. Вративши се из порушеног објекта, Мошић понови молбу упућену човеку са наочарима, на шта му овај одговори да фудбалери радо играју шах, али да су сада сви веома заузети. Понуди да ће их почастити, на шта му човек лежерно са жаљењем изврнувши џепове одговори да би то било лепо, јер су викендом сви тотално шворц. На то су се сви присутни дискретно насмејали. Опрема је у рекордном времену изнета, захваљујући солидарности људи који су спашавали што се спасти могло. Вредни пожртвовни Бобан, Катица за све у ШОБ[12]-у, није изостао ни у овој критичној прилици када смо спашавали турнирске столова и друге реквизите.
Сутрадан се у граду шушкало да су Аркан и Андро веома блиски познаници!
Ајвар
У нашим крајевима као обавезан део зимнице традиционално се спрема ајвар. Од црвене паприке и плавог патлиџана уз доста труда и вештине вредних домаћица добија се укусно и здраво јело. Када се брачни пар Мошић по позиву Јерменске шаховске федерације спремао на далек пут, како би децембра 2000. допринели приказивању партија за светско првенство у Техерану, понели су и две тегле ајвара.
Припреме за наступ требало је обавити у хладној фабричкој хали у градићу Абовјану, недалеко Јеревана. Домаћини су, руковођени директором Нориком, обезбеђивали сендвиче, врућ чај и сурч. Јерменско-српски тим добро је напре-довао. Лепа је предложила да и они учесвују и понела теглу српског специ-јалитета, који је припремила још код куће, не предпоставивши икакв пут. Понуђени ајваром, домаћини упиташе где су купили њихово национално јело?
Установили су да утицај турске кухиње на јерменску, српску, а вероватно и друге суседе, није био замнемарљив.
Ова епизода била би заборављена да Лепин син Дарко и снаја Биљана нису изненадили мајку доневши јој за нову годину 2011. шест тегли првокласног ајвара. Лепа пажња вредна сваке хвале!
Клиника у Техерану
Исцрпљен напорним припремама у Јерменији и неизвесном ишчекивању камиона са опремом током пет дана, хипертоничару Мошићу се притисак отео контроли. Меч за светског првака тек што није почео, а у далекој страној земљи чије обичаје и законе не познаје, временски теснац и нервоза учинили су своје. Ни ургенције код председника Федерације енергичног Г-дина Мохамеда Камбузија, нису дале резултат. Малаксалог и бледог пребацили су га у Универзитетску клинику на оближњем булевару Кешеварз.
Дежурни лекар одмах је установио хипертоничну кризу и предузео мере да инфузионим раствором доведе пацијента у нормалу. Срећом, присутни су били Лепа, Гарик и Техеранац Хамлет. Како лекар није знао стране језике, то се неопходна конверзација водила тако, што се он на перзијском обраћао Хамлету, Хамлет на јерменском Гарику, а Гарик на руском Андру. Да је требало ланац би се продужио и преко Лепе (руски-српски).
После двочасовног успешног опо-равка, љубазно су захвалили и руковавши се, срдачно поздрвили. Само том прили-ком и Лепа се руковала са лекаром, што строга верска правила мушкарцима са женама не дозвољавају и не толеришу.
Вишванатанђи
Пре тридесетак година ижењеру Мошићу се указала прилика да наступи са својим још недотераним системом на Шаховској олимпијади у Солуну. Тако је тениски речено пропала прва брејк-шанса. Користивши празник Републике, отпутовао је у Солун – туристички.
Посматрајући сусрете водећих шаховских нација наиђе на меч у коме је играла репрезентација Индије. На шетвртој табли наступио је момчић од својих шеснаест година. Играо је лежерно, често устајући од стола – рекло би се на први поглед – неозбиљно. Видевши позицију која је била изгледнија за Индуса, дискретно му се обрати:
- Зашто се шеткаш кад имаш добијену партију. На то му момак одговори, да зна и да му устајање од стола не смета. Посетилац му пожели много успеха, напоменувши, да би волео да једног лепог дана постане светски првак, и да се тај меч преноси на системима, чији је конструктор младом играчу био тада непознати посетилац.
Велемајстор Ананд је израстао у генијалног играча светског формата. У децембру 2000. изборио је пласман на меч за светског првака против натурализованог Шпанца вм Алексеја Широва. Меч је организовала Иранска шаховска федерација. у једној од хала Техеранског сајама. За врхунску шаховску представу обезбеђени су системи МАРС, коришћени у Јеревану. На позив пријатеља, са колегом Гарегином Беруџанјаном и супру-гом Лепом, као најближим сарадницима, Андро је руководио преношењем партија у дворани, фоајеу и у прес-центру,
Индус је убедљиво тријумфовао. У тренуцима великог славља, након што су актери завршили анализу (напамет на шпанском), честитајући новом шампион, обратио му се:
- Do you, Vishwanatandji[13], remember my sincere wishes to you in Thessaloniki during Olympics, 18 years ago?
На то му се нови светски шампион, иначе добар познаник са Новосадске олимпијаде, супертурнира Инвестбанке и Купа Европе, само потврдно насмеши.
У друштву своје супруге, лепотице из 1001 ноћи, нови светски шампион је срећан напустио борилиште. А конструк-тор се осећао колико задовољан још једним наступом на светској шаховској сцени, толико и пун сете, свестан да је можда последњи пут на највишој кули Каисиног дворца. Sic transit gloria mundi!
Кадети
Алелександра и млађу му сестру Тину који су нагло ижџикљали у момка и девојче, деда по баби упита једном приликом у лепо сређеном дворишту породичне куће у Врчину, како напредују, мислећи на учење. Они углас одговорише да немају проблема и да су им оцене врло солидне. Пожелевши да избегну конверзацију у досадном правцу, вредни спортисти вешто пређу у контранапад и обаспу затечене бабу и деду медаљама, похвала и пехарима. Направивши се да не разуме, деда настави да се чуди, на којим су шаховским турнирима све то освојили? Але, како га сада зову; деминутив Ацика не одговара крупном момку, који је у висину претекао и мајку и оца, објасни да је један од најуспешнијих центара кадета београдске кошаркашке лиге. Тина да не би заостала, одмах дода да је она први голман рукометног кадетског клуба и да брани скоро сваки шут. У покушају да их збуни, деда се зачуди да нису ни спортисти ни шахисти а за кадете – да не зна. До јуче деца, а сада омладинци, објаснише да су они кадети – будући првотимци прволигаша у кошарци, односно рукомету. Баки, бившој рукометашици и деди, бившем ватерпо-листи пуна душа, и понос на своје кадете.
[1] немачки израз за ствар мање вредности, обзиром на
масовну производњу и слабији квалитет
[2] не постоји јединствен абориџински језик, већ је од неколико
стотина дијалеката у употреби преостало неколико десетина
[3] (dalm.dij.) sa svetom lenjošću, u slobodnom prevodu, natenane
[4] kolikvijalni vojnički naziv za zastarelu pušku M48, koja je odavno
van upotrebe
[5] вм Виктор Корчној имао је надимак Страшни (руски, Злой),
због изузетне шаховске снаге и помало незгодне нарави
[6] шаховски термини су: отварања, средишњице, завршнице
[7] Выставка Достижения Народного Хозайства (руски) –
сајамски простор Изложба достигнућа народне привреде
[8] алузија на заставицу класичног механичког шах-сата
[9] (јерм)– брдо птица певица; Спортски центар, Музеј погрома
[10] (руски) –припадник бирократског апарата из
времена совјетског тврдог социјализма
[11] (јерм.) – кафа слична грчкој у малим шољицама; никад не
кажу турска; порекло кафе је област Кафа у Етиопији
[12] некад Шаховски одбор Београда у ДИФ-у – касније постао
Шаховски савез Београда, у истој згради - Делиградска, 27
[13] У азијским језицима као израз поштовања користе се суфи-
кси: у јапанском –сан, у јерменском –џан, у турском –беј, у
хиндуу –ђи; или префикс, на пр. у Мјанмару: У (У Тант, У Ну)
AНЕГДОТЕ , ШАХНЕГДОТЕ
КРАТКЕ ПРИЧЕ И НОВЕЛE
КК "БранкоЋопић" Београд, 2011.
Ни после пет година од твог одласка
Марко сине, успомене не бледе, а
још мање на нашу Југу, која нас је
толико волела све до смрти 2001.
РЕЧ АУТОРА
Избор кратке прозе, садржан у мојој трећој књизи по појављивању, обухвата избор текстова насталих током 2009, и динамичнх 2010. и прве половине 2011. године.
Уводни део обухвата дванаест Aнегдота из студентског и зрелог доба у свом родном Београду, као и са ближих и даљих путовања, обично у друштву супруге Лепе. Понека би се, додуше, могла скратити, но крајње необичне ситуације захтевају нешто шири текст. Теме шаролике, но по карактеру свакако анегдотске.
Следи циклус од тридесетак Шахнегдота (кованица имплицира тему). Наиме, ја сам се као електроинжењер преко три деценије успе-шно бавио аутоматским преношењем шаховских партија на систему МАРС. Учествовао сам на многим званичним и аматерским такмичењима, укључујући две олимпијаде, два меча за светско првенство и много међународних турнира и државних првенстава. Тако сам имао прилике да сретнем интересантне људе не само из света шаха, укључујући бивше и актуелне светске шампионе, и да доживим необичне и комичне ситуације. Шахнегдоте се односе на тај сегмент мојих интересовања и делатности – већих од хобија, мањих од професије.
*
Други део почиње награђеном кратком причом на конкурсу КК Иво Андрић. Следи пет медитеранских прича. Надаље, Војник Ружић и У теретани обрађују мотив пријатељског односа према суграђанима Ромима. Аутентични догађаји удаљени су временски више од две деценије, управо колика је била разлика међу учесницима – мене и мог сина Марка.
Необичан детаљ са спомен гробља Ослободилаца Београда описан је у причи Капетан из Ечмјадзина.
На крају није изостала неизбежна тема дубоке неизбрисиве туге за изгубљеним сином, садржана у новелама Дуго путовање у мрак и Марков прозор (по чему је збирка насловљена). Следе три аутобиографске кратке приче – До победеника, У госте пођи - гостима се надај, и Сплит - центар свита, те завршнe приче у светлим тоновима – Сабориџини, Иванов час први, Муслимански Јевреји, Ташмајданске скице.
*
Посебну захвалност изражавам проф. Зорици Петровић, главној и одговорној уредни-ци "Пролома", на врло корисним сугестијама.
Београд, лето 2011.г. А.М.
AНЕГДОТЕ ,
ШАХНЕГДОТЕ
Песников неважећи упут
Пред офталмолошком амбулантом велика гужва. Сестра прозива заказаног пацијента, који улази у ординацију да обави годишњу контролу. Да, али одмах бива враћен, јер су се на полеђини упута, сем датума, нашли и некaкви стихови.
- Овај вам упут више не важи, треба нови.
- Али ја сам песник, морао сам да забележим стихове док сам имао инспирацију и док су ми били у памети, одговара збуњени пацијент.
- Песма вам је одлична, много нам се допада, али је ипак упут неважећи. На жалост, лекарки се разболело дете и не знамо да ли ће уопште стићи.
Разочаран, онерасположен, песник је изашао на јесењу кишу. Помислио је, ако постане славан, да ли ће тај упут имати икакву вредност, и зато га је сачувао.
Упут ће и тада сигурно бити неважећи !
AНЕГДОТЕ
Упис у Пету београдску
Завршивши трећи односно други разред гимназије у Сиску, крајем лета 1964. Андро и Елза Мошић су се с родитељима вратили у Београд. Припремивши доку-ментa Андро је пошао у Пету београдску на упис. Како су били одлични ђаци није очекивао никакав проблем.
Кад су дежурни уочили да претходни разред нису завршили у Београду, упуте га директорки Таписировић. После краћег загледања у свиједоџбе, она упита Андра, зашто не пођу у Прву, а будући матурант одговори, да им је Пета преко пута и да се још не сналазе у великом граду.
- Па добро, нека сутра ваш отац дође у гимназију, па ћемо видети.
- Наш отац је одавно завршио гимназију, био је врло експлицитан Андро.
Одмеривши га, застане на трен, па рече заменику Пецељу:
- Уписуј ово двоје!
На крају школске године Андро је био одличан и на матури израдио најбољи рад из хемије; у јесен следеће академске године примљен је на Електротехнички факултет.
Анодни отпорник
Студирајући на ЕТФ у Београду, на другој години, одржавале су се вежбе из електронике. У то време још увек претежно са цевима – полупроводничке компоненте, транзистори, тек су почели да улазе у свакодневну употребу. Једну од вежби мерења карактеристика активног кола изводио је и студент Мошић. После прве серије мерења, асистент Кеслер му врло сугестивно укаже да треба да промени анодни отпорник.
Не размишљајући, ознојеном руком услед спарног времена, студент дохвати анодни отпорник и опсује сочно на сав глас да су га сви колеге чуле и запрепачћено погледале. Напон од тристо једносмерних волти проузоковао је неуобичајено понашање у академској установи. Сва срећа да је анодна струја мала, па није било неких погубнијих последица.
Асистент Кеслер се уздржано шерет-ски насмејао уз утешну опаску:
- Да сам Вам, млади колега, скренуо пажњу, да најпре искључите прекидач у анодном колу, Ви бисте одвежбали вежбу и убрзо заборавили да се анодни напони крећу и до више стотина волти. Овако, сигурно ћете тај важан параметар памтити до краја живота.
И био је сасвим у праву.
Отказ
Своје прво запослење приправник Андро обезбедио је на јавном конкурсу за програмере у Инфостану. У току пет година усавршио се и уизвештио да решава најкомпликованије програмерске задатке, али му се изгледи по питању стана нису чинили ружичасти. Како је то био основни предуслов за опстанак трочлане породице, одлучио је да напусти рачунарски центар, у коме је имао перспективу за много одговорног и напорног рада, те стручно усавршавање.
Са летовања, које је редовно проводио код фамилије у Сплиту стигла је разгледница – са отказом. Паганини, што је био надимак онижег црномањастог директора, позове га на озбиљан разговор, уз многа убеђивања и обећања да ће за коју годину сигурно добити решење за неки мањи стан. Сем тога, упозорио га је, да отказ мора да има писмену форму са датумом и потписом.
Програмер се с тим сагласи и показа датум на поштанском жигу и свој потпис, уз напомену да је разгледница такође писмена форма. Разишли су се као праве истинске колеге; наиме Мошић је дипломирао на истом отсеку ЕТФ као и директор Паганини, о чему овај, наводно није имао појма!
Индијанци Првомајци
Пре тридесетак година Први мај се славио много свечаније него сада. Двојица спортских, шаховских и музичких пријатеља одлуче да се у рано празничко јутро упуте гуменим кајаком низ Дунав – до Смедерева! Идеја је потекла од бродовласника Јосипа Чале из Шибеника, виолинисте оркестра РТС. Андро, полудалматинац, оберучке пристане, уз извесну скепсу да је до Смедерева ипак тридесетак километара. Но, Хозе, како га је другар звао, остао је непоправљиви оптимиста.
Припреме су успешно обављене и двочлана експедиција, љубитеља дивље природе, отиснула се низ Саву. Убрзо су стигли до Дорћола и упловили у велику прометну европску реку. Прошли су испод Панчевачког моста, избегавши превртање и пуни одушевљења како пловидба добро напредује.
Кроз влажну атмосферу сунце је све више пекло, јаглило, а одсјај умногоме доприносио постепеном и ефикасном реширању откривених делова избледеле коже. Око десет часова пристали су уз обалу да предахну, истегну мишиће и попију по чашу јогурта. Нису приметили да су упловили у дунавску мртвају, негде између Ритопека и Винче. Док су нашли излаз у главни ток изгубили су бар сат времена.
Око три поподне, после километарске неприступачне обале зарасле у шипражје, угледаше луку спаса код Гроцке. Одахнули су. Оринока и Конга већ им је било преко главе и упркос мазању рамена и бутина, кожа је све више попримала индијанске нијансе. Срећни што их неки изненадни талас гурача баржи и шлепова није преврнуо, исцрпљени и изгладнели, пристали су кајаком и крајњим напором, издувавши га, аутобусом се вратили у Београд. Ни две недеље није било довољно да се препланула отекла кожа охлади и врати у здраво стање.
Индијанци Првомајци се и у свом пензионерском добу радо сећају празника, претвореног у дунавску одисеју.
Оправка кларинета
Дуго година Андро није узимао у руке свој омиљени кларинет. Нешто због презаузетости на факултету, нешто због љубоморне девојке, касније и супруге Цице. Редовно би посећивао концерте на Коларцу, а нарочито када би свирали истакнути кларинетисти.
Једном приликом на програму је била свита трaнскрипција из Gershwinоve опере Porgy and Bess, у интерпретацији маестра Миленка Стефановића, шефа Одсека за кларинет на Музичкој академији.
Одушевљен концертом, кларинетиста-аматер обрати се професору са молбом да ископира партитуру. На то му професор одговори да су ноте остареле и избледеле, те да се на копијама ништа неће видети. Андро му обећа да ће их преписати тушем и копију задржати, а стари оригинал и препис предати за потребе студената.
Професор се сагласи и после недељу дана се пријатно изненади врло коректно урађеним домаћим задатком. Од тада датира пријатељство, које није избледело ни после тешких губитака најмилијих – професорове супруге Мире и Андровог сина Марка. Кад се Андро обратио професору за савет да ли да набави нови кларинет, јер му се стари расушио и пропушта ваздух, професор га позове да га посети код куће за викенд и донесе инструмент. После два дана стрчног и прецизног рада Андро је у рукама држао обновљен инструмент. Засвирао је и осетио велико задовољство.
На пиање шта дугује, професор му одговори, да се што више дружи с кларинетом, да вежба и свира, а кад наиђе на цигарете 'Senior Service' да га се сети.
Свирао је до пре четири године надајући се да поново почне вежбати. И засвирао је, али то више није била, нити ће икада бити иста музика.
Мобилац
Наступе на сајмовима, изложбама и стручним саветовањима института високих технологија Михајло Пупин водио је инжењер Мошић до свог пензионисања. На Београдском и Новосадском сајму, као и у другим пословним и изложбеним просто-рима Београда, Србије и бивше Југославије осећао се са својом екипом и колегама као у својој кући.
Једном приликом на Београдски сајам, где се одржавао мајски сајам технике, стиже и студент организационих наука, Мошић најмлађи, Андров син Марко, са намером да разгледа поставку и посети оца. У знак пажње донео је на поклон свој први мобилни телефон марке Sagem, пошто је набавио модернији. Пружајући га свом оцу прокоментарише:
- Е бре ћале, кад већ свака шуша има мобилац, нема смисла да га ти, послован човек често ангажован на терену, немаш!
Иако технолошки застарео и у односу на новије и најновије моделе, врло ограничених перформанси, пупинац је дуго и радо користио поклон свог сина, будућег дипломираног инжењера организације.
А данас више ни сина ни телефона – само тужне, сетне успомене.
Да ли су анегдоте баш увек шаљиве?
У болници
Пре више од десет година инжењер Андро Мошић је услед хипертоничне кризе доспео у болницу Свети Сава. После тронедељног успешног лечења и релативне нормализације локомоторних и других можданих функција, болничарка Драгијана позове Мошића да укључи рачунар на пријемном оделењу јер у току првомајских празника није било дежурног оператера. При томе му понуди да му помогне да сиђе са првог спрата у приземље, где су их чакали Др Љиљана Зеленовић чији је Мошић био пацијен и остало особље.
Андро одбије придржавање при силаску низ степенице уз коментар, да том приликом није пацијент, већ информа-тичар. Са доста напора, концентришући се да не омашује дирке на тастатури, установио је да није могуће активирати програм без лозинке, коју нико од присутних није знао.
Ни до данас није начисто да ли је докторка Зеленовић тестирала успешност опоравка свог пацијента или је пацијент тестирао функционисање информационог система болнице Свети Сава, где се захваљујући стручности и преданости лекара и особља, успешно опоравио и излечио. После две-три године систем је усавршен, а инжењер пензионисан.
Под окупацијом
Почетком златне јесени, првих дана маја (у Аустралији је мај јесењи месец) шета Андро Мошић са супругом Лепом поред речице Џексон Крик, врачајући се из Самбарија у Гунавару. Самбери је симпатично место-сателит вишемилионског Мелбурна, а Гунавара изузетно леп резиденцијални део на оближњој висо-равни, километар-два удаљен од места. Одједном Лепа скрене пажњу супругу да им се приближава млађи човек – Абориџин. Није требало много да песник смисли како да га дискретно ослови, при чему му одмах саопшти да су visitors и да нису Енглези. Чувши разговор међу супружницима, он упита: Нисте ли ви можда Руси?
– Блиски смо им, али нисмо Руси, одговорише му пријатељским тоном. Наставише, да су Срби малобројан народ, али да он вероватно не зна за Србију.
- Како да не знам, па ви сте под окупацијом – као и ми!
Објаснио им је у краћем разговору да је из централног континетналног града Елис Спрингса на југу Северне Територије, да има породицу, да је стигао авионом преко Бризбејна и Сиднеја, да је у Мелбурну послом итд. Разишли су се срдачно, пожелевши међусобно искрене жеље.
Helvetia
Андро Мошић је радо годинама носио леп, безмало луксузан класичан швајцарски ручни сат марке Helvetia. Добио га је од оца за успешно положен матурски испит у Петој београдској. Повремено би га скидао и уместо елегантног сата, користио неки massenware[1].
Јеном му се непажњом сломило стакло и уз доста напора успео је да обездеди идентично, ново. Сат је имао хромирано кућиште, никловане казаљке и узак црни кружни венац по ободу. Заиста је био у своје време ретко леп и елегантан. А то време је било пре четрдесетак година.
Тиха вода брег рони, па тако и време, као и често ознојена кожа, неприметно је нагриза метал. Кожне нарквице је мењао по потреби или сервисирању, тако да је сат врло тачно служио свом власнику.
Понео га је на пут у Аустралију, како би репрезентативније изгледао пред пријатељима у великом свету. Није приметио да је кућиште прилично попу-стило, малтене се распало. То је запазио тек пред сам повратак. Шетајући са супругом Лепом поред Џексон Крика, ad hoc одлучи да нешто вредно заувек остави у Аустралији. Скиде сат и зафрљачи га са дрвеног мостића у бистру воду. Можда ирационално – но врло симболично.
Вративши се у кућу Николићевих у Гунавари, Лепа исприча о Андровом несташлику, на шта Зоран извади из фијоке три идентична часовника и пружајући их свом пријатељу рече: Изабери који желиш!
Андро узе један од понуђених и захвали. Кућиште је имало комплетну гумену заштиту; био је намењен рониоцима-аматерима. Није издржао више од три сезоне – и покварио се. Некако су управо после тога Николићи стигли на годишњи одмор у Србију. Убрзо се на Андровој левици нашао нови елегантан луксузни дигитални Cassio металик са заштитом.
Да ли овај поклон-часовник значи да искреном пријатељству никакав времен-ски период не може наудити? Свакако!
Пријатељи
Крајем зиме 2008. године у Београду су гостовали чланови истакнутог ансамбла Descendance, који гаји традиционалну песму, игру и ритмове прастановника Аустралије, чији корени сежу у најдавнију прошлост човечанства. За једину јавну представу у Југославенском драмском позоришту, супружници Мошић, једва су успели обезбедити улазнице; интерс је био изнад сваког очекивања. Публика је била одушевљена најнеобичнијим звуцима диџеридỳа, јидакија и убаре праисконском игром и емоцијама које су потврђивале да присуствује јединственом, до тада у Београду, невиђеној представи.
После наступа уследио је нефор-малан сусрет са извођачима у пространом фоајеу. Песник није случајно понео примерак своје прве збирке Кенгурoв скок. Кад им је показао књигу и кад су на насловној страни угледали своју абори-џинску црно-црвену заставу са жутим кругом, симболом Сунца, нису могли сакрити изненађење и одушевљење. Поклонио им је књигу с посветом коментаришући, да му је жао што сем песама Yarra, Warra, Goonawarra и Pitjantjatjarra друге неће моћи разумети, јер су на српском и написане ћирилицом.
– Наши најбољи пријатељи у Аустралији су Срби и све што нас буде занимало превешће нам, уследио је неочекиван одговор. Тај сусрет Мошићеви препричавају с великим поносом. Са уметницима Descendance ансамбла и дан-данас одржавају пријатељске везе.
Срели су се средином августа 2010. на педесетом јубиларном Сабору домаћих и светских трубача у Гучи?
Само пет
На програму састанка књижевног клуба 'Бранко Ћопић', чији је члан и технички уредник Андро Мошић, била је љубавна поезија. Раније је написао песму својој наочитој супрузи по имену Лепа која се тематски уклапала у планирани програм.
Наиме, он је у тој песми име своје супруге превео у стиховима на шеснаест, не само светских, већ и малих језика.
Симпатично је било чути како женско име аутентично звучи на норвешком, грчком, хебрејском, грузинском, персијском, јерменском, ромском, абориџинском[2]...и како се оно пише различитим азбукама наведеним у фусноти. Пријатељ Миле из клуба при изласку са састанка га упита:
- Говориш ли ти, Андро, шеснаест страних језика, да име своје лепе и вољене супруге преведеш на толике језике?
Одговорио је скромно да не говори баш шеснаест – већ само пет, при том не рачуна новокомпоноване језике: бошњачки, хрватски и црногорски са простора некадашње Југославије; (БХСцг – погрдно за српски, по хашкој класификацији).
Жута лопта
У јуну 2009. Лепа и Андро проводили су годишњи одмор у Херцег Новом. Шетајући поред мора до Игала наиђу на продавницу сувенира и спортских рекви-зита, испред које се нашла и велика корпа пуна одбојкашких, рукометних и других лопти; чак и за рагби! Андро као бивши ватерполиста и заљубљеник у водене спортове, упита имају ли ватерполо лопту.
Спортски развијени момак, очигледно аматер, после дужег претурања и тражења по корпи, победнички одговори, да имају!
Песников медитерански дух надвлада формалaн ток разговора примедбoм, да на лопти видно пише voleyball, као и да је површина лопте врло глатка, те није могућа игра ни хватање у води.
- Не разумијем точно што пише, а није важно ни што је глатка. Но чôче, видиш да је жута – значи да је ватерполо!
Одлучно му узевши лопту из руку, врати је у кош. Наставивши променаду, песник је сa великом сетом причао супрузи, како су брзо прошла давна лета када је као члан београдског друголигаша 'Студента' пре више деценија присуствовао утакми-цама са водећим југословенским клубовима бококоторским 'Јадраном' и 'Котором'. Београдски студенти нису се могли успешно супротставити бокешким хоботницама.
Palilulske ćakule
Poznato je da u Beogradu živi četrdeset do pedeset 'ijada Dalmatinaca, većinom Splićana. Među njima je bila i pokojna Androva mati Juga članica jednog finog ženskog kružoka, fetivih Splićanki. One su Juginog sina, ka' odličnog poznavaoca i ljubitelja autentičnog dijalekta, smatrale svojim pridruženim članom.
Redovno godinama, na Palilulskoj pijaci Andro sreće svog dragog prijatelja, koga su, puno davno dok je igra' u 'Ajduka, zvali Barek, po poznatom alžirskom igraču na koga je sličia.
Pri' niki dan su se opet sreli, a Andro onako za šalu, noseći priko ramena boršu sa dvadesetak kila, upita ga:
- A dragi moj Barek, jesi li skoro vidia tovara u punoj funkciji, a ovi umra o' smija.
Da bi mu olakša' situaciju i utišia ga, počne mu con la satna fiacca[3] pričat' jednu puno lipu priču.
*
Inšoma, isprid kamene kuće na rivi, desetak metara do mora, po buri, stara Bračanka iz partizanske porodice čeka pošćera. Bura puše i raznosi škovace – ali bez pinez ne mo'š živit'. Taman kad je pošćer stiga' i počea brojit' plave petsto-dinarke sa slikon Pre'sjednika, reful ponese jednu prema moru. Vitalna starica na samom rubu, šćapon je pritisne da je vitar ne odnese u ustalasano more, uz sočan pobjednički komentar: "Ako si uteka' Hitleru, kurbin sine, е meni vala ne'eš!"
*
Svi se nasmijaše od sveg srca, i poslin prijateljskog pozdrava sa simpatičnim šjor Barekom, pođu ka trole'busu. A Bareku je bilo puno drago ča su se opet sreli uz bokun uobičajene palilulske ćakule. Za tako lipu besidu vridilo je izdurat' prepunjenu ručnu boršu koja se ka' tandžara[4] usikla o livo rame trećepozivca.
Rastajući se, bodulski dobaci, da se ni Stari, kad je anegdota sa Brača doplovila do Dedinja, nije ništa jidija i da se isto tako slatko nasmija'.
ШАХНЕГДОТЕ
На базену
Вративши се са осамнаест година у свој родни град, Андро је стигао на Таш. Није много требало да се укључи у водене спортове на базену, који су му од детињства били у крви. Увек је поред пешкира и пливаћих гаћица носио и шах-гарнитуру. Често је између пливања играо са пријатељима и познаницима. Важио је за јаког аматера.
Једном приликом фудбалска легенда Драгослав Шекуларац неочекивано се поијави и упита који би од јачих играча одиграо партију с њим. Присутни погледаше ка Андру, а жабу у воду није тешко натерати. Партија је била крајње борбена, а из двосекле средишњице, фудбалер је прешао против студента електротехнике у минимално надмоћану топовску завршницу.
Окупила се група посматрача али није било кибицерских кафанских коментара. Шекуларац је спортски примио честитања и узвратио коментаром да је партија вероватно реми. Пливач је узвратио да није очекивао од 'фудбалског велемајстора' да је тако јак шахиста.
Позив из ГОШЕ
У јесен давне 1977. у Београду се припремао спектакуларан меч за изазивача светског шампиона у шаху, између вм Виктора Корчноја и вм Бориса Спаског.
Велемајстор Драгољуб Гане Јаноше-вић обавестио је техничког директора ГОШЕ Бранислава Милановића Рафа да је у Београду један млади инжењер електро-технике занимљиво конципирао велики светлећи шаховски семафор и да би била права прилика да се покуша са реализацијом та идеја у сврху коришћења на предстојећем спектакуларном мечу.
Предузимљиви директор иначе велики заљубљеник у шах, популарни Раф, позове Мошића, који се из истих стопа упути у фабрику, где је приказао свој ручно израђени модел од два поља. На њима се аутентично могло видети како би изгледао уређај. Директору се замисао веома свидела. Релативно кратак састанак, јер времена није било, завршио се закључком:
- Ето ти радионице, материјал, мајстори, техничари, инжењери, па ако успеш – успех свих! а ако не – ником ништа.
После месец дана даноноћног рада, на сцени Дома Синдиката засветлео је до тада још невиђен прапрототип – остварен је велики успех! Било је то прво поглавље приче о будућем систему МАРС.
Одрастали заједно
На свечаном отварању, ком су присуствовали високе званице, председник FIDE Dr Max Euwe и актери меча са својим тимовима. Предвиђен је уметнички програм и представљање уређаја за демонстрирање управо допремљеног из Смедеревске Паланке постављеног на сцену тада највеће дворане у Београду.
Конферансa је била поверена водећем спортском новинару Драгану Никитовићу, који упита Мошића има ли трему? Договорили су се да Никита представи конструктора, па да он затим самостално каже и покаже о чему се ради.
У уметничком програму запажен наступ имала је европска евергрин и џез певачица Бисера, отпевавши неколико светских хитова. У свом типичном стилу, импровизовала је изненађење за дупке пуну дворану, испричавши како су Андро и она пријатељи из детињства. Да су заједно одрастали у Сиску на обали Купе, поред рафинерије, често се играјући Индијанаца. Прећутала је да је увек она била поглавица!
Поново се проломио спонтан дуги аплауз.
Искрено пријатељство сестара Сенке и Бисере, Зафира и Мошићевих никад се није прекидало. Траје и после пола века, мада родитељи Розика и Мехо, и мама Југа одавно нису међу живима.
Корчној и 'МАРС-ов гамбит'
Многе перипетије претходиле су окончању меча Корчној – Спаски у јануару 1978, у коме је Корчној однео победу изборивши право да изазове тадашњег краља Карпова и меч за круну. На свечану вечеру за сараднике и најближе пријатеље, после посете Народном позоришту, где се изводила Puccinijeva Madam Batterfly, био је позван и инжењер Мошић.
На растанку, после гала вечере у хотелу Метропол, Виктор Корчној, посаве-товао је амбициозног инжењера:
- Ако сте одлучили да своје слободно време посветите шаху, много је корисније да развијате своју замисао до потпуне аутоматике, него да се трудите да постанете још један од стотине интер и велемајстора, колико их већ има у Југославији. Такав систем шахисти чекају пола века (исте речи поновио му је и вм Давид Бронштајн, вечити други, приликом наступа у Москви, у јесен 1985.).
На срећу или на жалост, Андро Мошић је пуним једрима упловио у 'Марсов гамбит', за шта велику кривицу сноси Страшни[5] Виктор, најстарији активан играч на свету.
Љуба Тадић - 'светски првак'
Убрзо после меча у Дому синдиката уследио је позив из Љубљане од Виба-филма, који је био копродукциони партнер Немцима на снимању филма Црни и бели као дани и ноћи (Schwarz und Weß wie Tage und Nächte) режисера Wolfganga Peterssena. Светског првака Руса Коругу играо је наш Љуба Тадић, а изазивача амбициозног програмера Розенмунда, немачки глумац Bruno Ganz.
Снимање филма се поред Минхена и Опатије обављало и у Љубљанској опери. Меч се преносио на великој светлећој табли израђеној у ГОШИ. И сви други детаљи су преузети са београдског меча. Само је понашање глумаца на сцени било дрвено - неприродно, извештачено, нешаховско.
Режисер позoвe Андра Мошића, који је сво време присуствовао и пратио меч између Корчноја и Спаског из непосредне близине, да покаже актерима како се професионални шахисти понашају током партије, то јест у заносу најжешће борбе.
После објашњења и демонстрирања кретњи и понашања, које им је показао инжењер, те више пута поновљених снимања, режисер је био задовољан.
Филм је успешно завршен и приказан на фестивалу у Берлину, где је и награђен, а касније неколико пута приказан и на домаћој телевизији. Једино је заборављен обећани позив Мошићу на премијеру филма у Минхену.
Превиди нису само шаховска већ и уметничка категорија.
Симултанка
После освојеног првог места на турниру у Јајцу, светска првакиња Маја Чибурданидзе и њен тренер вм Едвард Гуфељд били су гости ЕИ-ФРМ-Honeywella, у Београду. Амбасадор се сагласио, а програм је обухватио поред посете Руској школи, разгледање београдских знамени-тости и симултанку на врху београђанке.
На овом у низу традиционалних дружења наших и совјетских шахиста на највишем нивоу 23. спрата уживали су како гости тако и домаћи шахисти-аматери. На почетку је вм Едуард Гуфељд објаснио у шаљивом тону да ће Маја играти отварања у првој половини, а он затварања[6] у другој.
Мошић је играо тзв. 'средишњи гамбит' и после боље позиције у средишњици, светској првакињи понудио реми. С њом је као и већином врхунских шахисткиња био у врло пријатељским односима. Када га је велемајстор упитао, зашто није играо на победу, уследио је одговор, да то не би било џентлменски. Обзиром да је Андро био домаћин симултанке, могло би се посумњати да су му уважени гости 'пустили да победи'.
Где су поједене фигуре
Када се усавршен систем за аутоматско преношење и приказивање шаховских партија МАРС појавио у турнирској пракси, изазвао је велико интересовање не само шаховске публике, већ и многих других. Један помало збуњени посетилац, не размишљајући, упита конструктора Мошића, где одлаже поједене фигуре са великог светлећег семафора? На шта овај изненађен, размисли како да одговори, а да не увтреди радозналца.
Како се на класичним магнетским таблама фигуре одлажу на сталак монтиран непосредно испод табле, то он мирно одговори да се исто тако фигуре слажу испод светлећег шах-семафора, (где су смештени извори за напајање). Посетилац је био задовољан одговором, а Мошић још више, јер га није увредио, а није га ни преварио. Стварно, поједене светлеће фигуре се угасе, чиме се смањи потрошња електроенергије.
Гостиница Международная
У току изложбе југословенске привреде која се у пролеће '85, под насло-вом Юугославия сегодня, одржавала на ВДНХ [7] , после неколико успешних дана друштво из Србије одлучи да се почасти посетом хотелу Международная где се уз укусну руску кухињу може уживати у песми и игри аутентичног циганског ансабла познатог из филма Табор уходит в небо са прослављеним Радом и Николајем Волшаниновима. Радознао да види велики фоаје са луксузним радњама и застакљеним парком пуним младица руских берёски, ижењер крене да разгледа и да се диви интеријеру хотела грађеног по руским стандардима, што се у малом једноипомилионском Београду не може доживети.
Одједном му у сусрет пође прелепа девојка у вечерњој хаљини јарко црвене боје, ословивши га на енглеском. Оставила је утисак као да се већ познају. Београђанин покуша да се присети одакле, да ли са изложбе, из авиона или Шаховске федерације... но безуспешно. Извини јој се што је се не може сетити и упита да га случајно није заменила, и одакле се знају?
Красàвица му одговори – па, одавде. То га још више збуни, јер туда раније није ни прошао, а камо ли свраћао.
Она га љубазно позове на пиће и кока-колу, на чему јој Андро захвали, објаснивши да је ту са својим другарима и да је позива да им се придружи. Уследио је експлицитнији позив да би било пријатније и интимније да се почасте у њеној хотелској соби. У глави наивног госта тог терна се упали лампица. Како би добио у времену, упита је колико би то чашћавање коштало. На то уследи одговор – па као у целом свету само 100$. Применио је причекни шаховски маневар 'пристанком' – ако погоди одакле је.
From Germany – no, from Poland – no, from Bulgaria – no, from Spain – no, from France – no, from Sweden – no, from Greece – no, from USA - no, from Argentina – no, from Mexico – no, from Iran – no...
Наставила је све нервозније и нестрпљивије, док је таксиметар отку-цавао на празно, а аранжман још није ни на видику. Како би јој помогао, гост искључи ваневропске државе.
После још неколико безуспешних покушаја, одговори јој, да долази из Југославије. На то се она нагло окрете и без речи изгуби у виду ластиног репа. По правилу, у оно време Југословени нису конзумирали кока-колу на тај начин.
Вративши се за сто, Андро се похвали друштву да је добар за 100$! А они углас, да ли из коцкарнице? Ма не, одговори он, већ не прихвативши позив на пиће у соби са лепотицом у црвеној хаљини. Било је то први пут у животу изненађеног наивног Балканца да избегне сусрет 'блиске врсте у царској Русији'.
Сусрет с космонаутом
Припреме за меч Карпов – Каспаров у јесен 1985. у концертној сали Чајковског у Москви приводиле су се крају и освануо је дан отварања великог меча. Андро Мошић је са колегама из Ниша Зораном Николићем и Раданом Крстићем поставио велики шаховски семафор за приказивање партија у пространи фоаје – змский сад, у чему су им помагали мајстори и десетина придодатих војника, кавкаских атлета.
Акредитације за вредне сараднике су касниле, а без њих се поред строгих службеника обезбеђења није могло у салу. Инжињер Мошић је безуспешно објашња-вао да су у здању већ данима радећи на припреми значајног друшвеног догађаја.
Високи гости, узванице, публика, извештачи, Московски виртуози...сви су пролазили, а марсовци су разочарано стајали пред улазом. Кад се појавио председник Совјетске шаховске федерације пуковник-космонаут Виталиј Севастијанов, уочио је проблем. Погледао је у обезбеђење и енергично им се обратио:
- Пущать югославские электронщике, они наши сотрудници. Затим је позвао тројицу електронаца из нишке фабрике да заједно уђу:
- Пожалуиста, многоуважаение друзья!
У летњиковцу
Многа летовања Андро је проводио као студент у Стариграду, одакле потиче по мајчиној линији. Хвар, грчки Фарос, доказује грчко порекло града; уосталом Андрос такође има грчко значење - мушкарац, човек, борац.
Упекла подневна жега – Маркић се брчка у плићаку, а отац му коментарише партију шаха, коју су управо завршила двојица купача у сенци чемпреса. Кроз необавезну анализу убрзо су успоставили познанство, те је уследио позив на симултанку у Хекторовићев летњиковац коју исте вечери приређује афористичар Јовичевић Јов. На почетку Јов претстави учесницима свог друга, Старограђанина, учесника меча за светско првенство и предложи га за судију симултанке.
Шаховско дружење се наставило уз беванду, гитару, песму и мезе у изузетно пријатном амбијенту Хекторовићевог летњи-ковца, унутар чијих зидина се налази рибњак пун скуша, ципала, сардела, шпарића, пирака и друге јадранске фауне.
Последњи, трагичан наставак култне серије Кроника о нашему малему мисту са незаборавном плејадом глумаца, који више нису међу нама: Емил Кутијаро, Антун Налис, Борис Дворник, Асја Кисић, Карло Булић, Фабијан Шоваговић, Ивица Видовић... снимљена је управо ту у Стариграду. Случај је хтео да је Андро присуствовао снимању, које му се урезало у сећање као најсунчаније доба проведено са својим најдражим синчићем. Пре четири и по године, као и шјора Бепина, Миљенка Смоје у последњој епизоди Малега миста, његов Маркић је отпловиа заувик...
Под полицијском пратњом
Прослављајући стогодишњицу првог меча за првенство света Цукерторт – Штајниц, FIDE је у Суботици организовала сусрет између светске првакиње Маје Чибурданидзе и првака Југославије вм. Петра Поповића. Из Ниша су камионетом путовали ижењери Мошић и Николић са системом за демонстрирање МАРС.
Између Малог Београда и Суботице заустави их саобраћајна полиција, упитавши да ли су из ЕИ-Ниш и да ли возе неку специјалну опрему? Збуњени, објаснили су да не возе, али да треба да на време обаве припреме за предстојећи шаховски спектакл и да их не задржавају педуго. Полицајци им на то рекоше да управо они имају задатак да их сачекају и под пратњом безбедно спроведу у Градску већницу. Неочекивана добродошлица! Кад год би путовао у Суботицу, Мошић би се сетио свечаног дочека под полицијском пратњом.
Руски рулет
Крајем лета 1988. године се у хотелу Метропол у Порторожу, где је позната коцкарница, одигравао екипни шаховски турнир регија под називом Алпе–Адриа. Учествовале су екипе из, Немачке, Италије, Мађарске, Аустрије: Корушка, Баварска, Венеција Фриулија, Алто Адиђе, Ђер, те Словенија и Хрватска. Генерални спонзор је била ТВ Копер, а техничка организација поверена је Šahovskoj Zvezi Slovènije. Организација, услови за игру и гостоприм- ство били су на врло високом европском нивоу.
У знак пажње директор касина позове шахисте да им покаже сале за коцкање као туристичку атракцију, уз љубазну молбу да држављани Југославије не искушавају срећу. Похвалио им се да имају разне игре – шмен-д-фер, бакара, леворуке џекове, покер столове, рулете и друге коцкарске реквизите.
Сви су гости пажљиво слушали, али инжењер Moшић није имао ни мало афинитета према коцкању. Тад бржим језиком но памећу упита директора, да ли случајно имају и руски рулет?
Очито не очекујући никакву неозбиљ-ност од једног озбиљног госта, упита свог помоћника да ли у коцкарници имају руски рулет? Уследио је одговор да немају, али да ће га свакако набавити, јер коцкарницка европског нивоа и угледа мора да буде потпуно опремљена. Заинтересовали су се о основним правилима, а када је Мошић схватио да је у патпозицији, покушао се извући да ни сам не зна правила, али да отприлике један добија - петорица губе...
И они који се не сећају америчког култног филма Ловац на јелене о руским емигрантима металурзима, регрутованим у вијетнамски рат и погибије Ника у Сајгону, захваћеном хаосом расула, знају за само-убилачку игру револвером – руски рулет.
Др Ботвиник у Институту
Приликом своје посете ШСЈ бивши вишеструки светски шампион Михаил Мојсејевич Ботвиник изразио је жењу да посети Институт Михајло Пупин, како би се из прве руке информисао од ижењера који су развијали систем МАРС.
Занимало га је на ком принципу функционише, за које је намене констру-исан и како напредују тестови и реализација. Као доктор електротехнике био је веома заинересован да се са што бољим перформансама реализује систем за аутоматско преношење и приказивање шаховских партија, али су још остале нерешене дилеме да ли сензорски сто конципирати на софтверском или хардверском принципу.
Комплименти, које је Ботвиник упутио инжењерском тиму и руководио-цима Института, убрзали су и поспешили довршење, а тиме и примену у деветој деценији минулог века најсавременијег и најатрактивнијег семафорског шаховског система, подржаног РС-рачунаром.
Посету је конструктор Мошић доживео као највећу част и са још већим еланом прионуо реализацији система. Др Ботвиник је међу шахистима уживао такав углед да су га због изузетног поштовања шаховске колеге прозвали Патријарх.
Хонорар за демонстратора
По завршетку државног првенства требало је исплатити демонстраторе. Тадашњи секретар ШСЈ, правник по струци, одреди хонорар за омладинце и омладинке који су ручно демонстрирали партије на класичним магнетским демотаблама. Кад је требало да исплати инжењера Мошића, констатује да је и он један од демонстра-тора, с обзиром да је и он демонстрирао партије на свом аутоматском систему, те да је и његов хонорар исти као и за све остале.
На изненађен израз лица инжењера, уследило је објашњење како су се деца-демонстратори веома трудила током сваког кола и по 5-6 часова, а да би он само укључио систем, а после да је само беспослено седео и посматрао партије. Чак се безбрижно шетао обалом Дунава!
Цајтнот
Свако јубиларно државно првенство у шаху, па тако и 50. традиционално се организовало у Новом Саду. Сарадња са Олимпијаде са Мошићем настављена је тако што су дерби мечеви из амфите-атара преношени у репрезентативни пословни комплекс Војводина (СПЕНС).
Као сарадник у својој Петој београд-ској, инжењер Мошић одлучи да, као награду за освојено прво место, поведе шаховску екипу на излет у Нови Сад. Програм је предвидео сусрет са ETШ Михајло Пупин, а поподне, посету првен-ству и учешће на пратећим турнирима. Момци су услед нерационално трошења времена у бољим позицијама, изгубили меч, што се вођи ни најмање није допало. На поподневним турнирима у СПЕНС-у умногоме поправише утисак.
По завршетку кола, касно су кренули за Београд. Пред Инђијом, возач обавести своје шампионе да на резервоару заставица виси[8]. Владала је велика несташица бензина и нико у колима није поверовао да је у пртљажнику резервна канта празна. Поглед гимназијалаца на инструмент-таблу у моменту је слẻдило до тада, веома опуштено расположење.
Хладна децембарска ноћ је деловала педагошки:штеди време – штеди гориво! Само сналажљивост вође пута у непредвиђеној ситуацији омогућила је срећан повратак са незаборавног излета.
Мошићев став, да се у својој земљи не може изгубити, спасао је 'критичну позицију' на самој ивици пораза.
Лисац Филипинац
На предолимпијском фестивалу у мају 1996. године који се одржавао у згради Националне опере и балета у Јеревану, два система МАРС су била на финалном тестирању – врло успешно!
Фестивал је посетио и председник Јерменије Левон Тер-Петросјан, ког је пратио председник FIDE Флоренсио Кампоманес. Динамичан и неформалан, у једном моменту предложи ижењеру да одиграју партију шаха. До тада су се срели много пута, али никад није било времена ни прилике за дружење за таблом.
Мошић би слободне партије играо без сата, али је Кампо поставио време на 10 минута. Ватрометна партија је прешла у завршницу, добијену за инжењера, који је очекивао да му председник FIDE пружи руку у знак предаје. Међутим, Лисац Филипинац је упорно ударао по часовнику и у потпуно изгубљеној завршници, заставица је пала – инжењеру. Кампо је поскочио од радости, што је победио.
Мошић га је погледао у чуду уз примедбу што се радује кад је изгубио партију, и да се слободне партије међу џентлменима не играју строго на сат. Шах није игра дрвеним фигурама, већ психолошка борба личности и огледало карактера. Конструктор никад није разу-мео зашто је Кампу победа по сваку цену 'и на пад заставице' била толико важна!
Сплитска веза
Само дан-два су преостала до почетка 32. шаховске олимпијаде 1996, у Јеревану. Конгресно-спортски комплекс на платоу Цицернакаберд био је пун као кошница. За све учеснике требало је урадити акредитације са фотографијом и подацима, а играча, судија, функционера и гостију било је више од 2000. Информатичка екипа са Новосадске олимпијаде била је ангажована на том задатку. А колега и сарадник из Београда, ижењер Мошић на преносу и приказивању партија.
У општој гужви, појавила се и репрезнтација Хрватске, а с њом вм Владо Ковачевић с молбом да Мошић - такође Сплићанин по мајци - прогура Хрвате, на мала врата, како би их поштедео гужве и дугог чекања. Сплитска веза је ефикасно профункционисала, упркос забрани хрват-ског вође да контактирају са Србима.
Сутрадан се дописник хрватског тиска Ковачевић, у знак пажње, похвали земљаку Андру, извештајем под насловом: "Сплитски инжењер Андро Мошић, на привременом раду у Београду, наступа са аутоматским системима МАРС на највећој шаховској представи..."
На примедбу да тај привремени рад траје 40 година и да никад није радио у Сплиту, уследио је искрен одговор:
- Ти знаш, липи мој Андро, да они цукуни (тиквани) из хрватског тиска неће објавит', ако им не подвалим, а твоји у Београду ако прочитају неће примјетити и нису баш толико задрти да ти замјере.
У лифту
По завршетку 20. Балканијаде у Каштел-старом, предграђу Сплита, на којој су учествовале поред Југославије, јаке шаховске нације Бугарска, Румунија и Грчка – свака на шест сениорских и по две женске и омладинске табле, спаковавши МАРС-опрему у комби, сарадници Института Михајло Пупин Хабијанац и Мошић кренули су касно увече за Београд. Остварен је још један међународни успех.
Пред сам полазак Сплићанину Андру помало стидљиво се обрати врло успешан омладинац (да ли се звао Палчец, Палчек?) питањем: "Как' би стигел на главни градски колодвор у Сплиту, требал би хватат' влак за Винковце".
- Улази у комби, возимо те до куће, успут нам је, позваше га пупинци.
После пуних осам година, силазећи лифтом са 12. спрата јереванског хотела Анù, млађи, спортски развијен учесник Олимпијаде упути поглед ка Мошићу, а овај, једва препознавши оног омладинца са Балканијаде, мало га провокативно ослови:
- Как' се вели? Добар дан, стричек!
Уследио је очекивани одговор:
- Знате, нама није дозвол'ено приповедат' са вама. Вођа пута је строго забранил.
У Јеревану је Хрватска поразила Ср-бију катастрофално резултатом 3,5 : 0,5 !
Пас узео – пас вратио
После завршеног првог кола 32. Шаховске олимпијаде у велелепном јереванском пословно-спортском центру на Цицернaкаберду[9], највећи светки шаховски фестивал је успешно кренуо. Инжењер Мошић је непосредно преносио дерби партије на аутоматским семафорским системима МАРС. На првом столу репре-зентације Русије играо је светски првак Гари Каспаров. На крају кола Мошићева супруга и асистент Лепа поставила је и припремила фигуре и часовнике за почетак сутрашњег, другог кола.
Сутрадан Лепа примети да на првом столу недостаје специјална сензорска гарнитура. Инжењер одмах потражи шефа обезбеђења да пријави нестанак, крађу. Апаратчик[10] му незаинтересовано одго-вори да је требало да склони реквизите са издвојеног подијума, где су играни најзначајнији дерби-мечеви.
Инжењер енергично примети да је обездеђење тако јако да ни мува не може пролети неопажено, те дода да нема резервну гарнитуру. Без комплетне опреме неће бити укуључен ни један систем, а како је покровитељ председник Јерменије а на снази ванредно стање, да ће одговоран за пропуст сигурно бити стрељан!
Схвативши озбиљност ситуације, шеф помирљивим тоном предложи српском пару да прошетају до бифеа и док попију сурч[11], гарнитура ће сигурно бити пронађена. Тек што су попили врућу кафу, стигло је обавештење, да је полицијски пас пронашао нетсалу гарнитуру. Мошић се захвалио уз шеретски коментар:
- Собака забрала, собака вернула.
Сутрадан је председник државе Тер-Петросјан посетио Олимпијаду и сем са светским прваком Каспаровим поздравио се још само са београдским марсовским паром. Шеф обезбеђења је разрогачивши очи схватио да је избегао велику неприлику.
У високом дипломатком стилу су се сви љубазно поздравили, а при одласку из Јеревана Андро је шефу обезбеђења у знак пријатељства и успешне сарадње поклонио три пластичне олимпијске гарнитуре врхун-ског дизајна.
На крају Олимпијаде
На крају Шаховске олимпијаде одржане у Јеревану 1996, на којој је Андро Мошић учествовао као одговорни сарадник за аутоматскои пренос и приказивање, тамнопути члан воћства Јужноафричке Републике обрати се присутним Јерменима питањем, где су објављени коначни резултати и пласман.
Занимало га је која је најуспешнија афричка репрезентација? Они га, услед недовољног познавања дијалекта или дикције, нису разумели. Ту присутан Мошић се понудио да помогне уз услов да Јужноафриканац погоди из које је земље? Очигледно није личио на симпатичне домаћине Јермене. Уследио је непогреши одговор: - You? from Yugoslavia!
На питање, како је са тако великом сигурношћу погодио, објасио је:
- So friendly talks to us only Yugoslaves.
Тај одговор је схваћен као највећи комплимент, упућен не толико њему лично, већ YU-Србима. Јужна Африка је била најбоља – на 62. месту завршне табеле, али је то за репрезентацију ЈАР значило много више, јер су после дугогодишњег апартхејда и забране наступања, први пут играли у мешовитом црно-белом шаховском саставу.
Јубилеј ШСБ
Поводом 40-годишњице ШСБ у хотелу Славија се одржао меч измежу Београда и Москве. На првој табли играли су ветерани Смислов и Глигорић, а та је партија преношена преко МАРС-а. Моско-вљани су славили победу, но резултат није био у првом плану. Довече је договорен излазак у рибљи ресторан-брод Стењка укотвљен на Сави узводно од Сајма. Мезе, риба, песма, пиће, свирка.
Екс-шампион Васја Смислов је певач са лепим школованим гласом. На репер-тоару су му биле старе руске песме, оперске арије, наполитанске песме...
Запевао је уз опште одобравање присутних. Глига се осим шахом интензивно бави и музиком – компонује и свира на клавиру. Инжењер Мошић је припремио мало изненађење. Кад се указала згодна прилика засвирао је на кларинету српске песме, евергрин и друге атрактивне компо-зиције. Пријатно шаховско-музичко вече.
Испало је да су Васја, Глига и Андро колеге не само на шаховском, већ и на музичком пољу. За успомену на незабо-равно вече супруга Лепа добила је касету и CD са песмама и посветом светског екс-шампиона Васје Смислова, које љубоморно чува као раритет и драгу успомену.
Супертурнир Инвестбанке
Инвестбанка је сваке друге године закључно са 1997. организовала у Сава-центру супертурнире највише категорије, на којима су редовно учествовали, међу најјачим велемајсторима и актуелни, бивши и будући светски шампиони. За учеснике, публику и извештаче обезбеђени су идеални услови. Организатор је издвојио позамашан наградни фонд. Једино је превидео да нема основне реквизите – првокласне шаховске столове!
У екстремном временском теснацу на дан пре почетка, обратили су се инжењеру Мошићу молбом да им позајми своје, још неотпаковане столове МАРС. Како се од непоправљивог ентузијасте и очекивало, он им је изашао у сусрет и без икаквих услова и надокнаде обезбедио шест столова на пространој турнирској сцени, плус два у салону за анализе.
Турнир је у потпуности успео на опште задовољство свих, само што је организатор поново превидео да бар куртоазно захвли Мошићу, што Банку не би коштало ни динара.
Он тај неспортски гест-превид памти с горчином и на крају своје шаховске каријере. Одавно више нема ни Инвестбанке ни супертурнира који су сврставали Београд у сам светски врх краљевске игре.
Дочек вм Иванчука
Сачекавши оца на аеродрому при повратку из Америке, Андро Мошић угледа великана украјинског шаха, вм Василија Иванчука. Основна пристојност налаже да организатор домаћин сваког учесника турнира дочека и пребаци до града у хотел. Скромни и повучени велемајстор стрпљиво и с неверицом је очекивао да га дочекају односно дођу по њега. Но како се ни после 10-15 минута нико није појавио, Мошић му понуди да га повезе својим колима, што велемајстор радо без оклевања прихвати. Београђанин је током вожње осетио потребу да се представи, али га учесник бала принчева предухитри речима:
- Нема потребе да се представљате, ја Вас добро познајем. Уосталом, мало ко у шаховском свету не зна за конструктора савремених система MAРС.
Стигавши пред Интерконтинентал пријатељски се поздравише уз искрену жељу Београђанина за много успеха и највиши пласман. И заиста, Иванчук је освојио прво место са истим резултатом, испред другопласираног, будућег светског шампиона Индуса Вишванатана Ананда.
НАТО прекида првенство
Преостала су само четири кола до краја државног првенства, када су се у пет до осам, 24. марта 1999. године огласиле сирене над Београдом. Запрепашћени посетиоци су јурнули ка излазу, а убрзо су их следили и учесници, судије и новинари. Инжењер Мошић је уочио да су у току још две партије, Велимировић – Илинчић и Марковић – Драшко. Ракете су пролетеле испред огромних стаклених прозора репрезентативног хотела Југославија наста-вљајући свој паклени лет ка Батајници, одакле су одјекивале снажне детонације. Почело је једанаест недеља злочиначке НАТО агресије на Србију.
Потсетивши се из филма гудачког квартета који мирно свира на палуби тонућег Титаника, Мошић одлучи да остане миран до завршетка у друштву задубљених велемајстора и да подели заједничку судбину, ма каква била. Тог дана га је на рођенданској вечери чекала супруга Лепа са својом сестром, чији је супруг врхунски дописни шахиста, вм Бора Вукчевић.
Нису много закаснили. Рођенданско славље покварио је почетак разорног НАТО бомбардовања. Од тада се више у оштеће-ном хотелу Југославија није одржао нити један шаховски турнир, а питање је да ли ће се уопште и када одржати?
Блиски познаници
У ноћи 8. маја Радио Панчево је објавио да је извршен напад на Кинеску амбасаду и хотел Југославија, где су остали реквизити шаховског првенства, међу којима и велика светлећа шах-табла система МАРС. Чувши за неочекивани напад Мошић је у склоништу пребледео. Одлучио је чим сване и престане узбуна да са супругом Лепом и пậшом Бором оде да види шта се десило са системом. Објаснивши обезбе-ђењу ко су и шта су, стигли су пред срушени хотел, где су обилићевци вредно износили реквизите из касина. Мошић се сав успла-хирен обрати присутнима, с молбом да му неко помогне само да демонтира уређај како би га изнео из рушевине. Нико ништа не одговори, само погледаше у човека младалачког изгледа са тамним наочарима.
Овај гестом дâ знак полицијском испектору да човека пропусти на сопс-твени ризик у зграду, чији су стропови и инсталације висиле у полумраку. Подови су били пуни срче, малтера и другог грађевинског материјала. Вративши се из порушеног објекта, Мошић понови молбу упућену човеку са наочарима, на шта му овај одговори да фудбалери радо играју шах, али да су сада сви веома заузети. Понуди да ће их почастити, на шта му човек лежерно са жаљењем изврнувши џепове одговори да би то било лепо, јер су викендом сви тотално шворц. На то су се сви присутни дискретно насмејали. Опрема је у рекордном времену изнета, захваљујући солидарности људи који су спашавали што се спасти могло. Вредни пожртвовни Бобан, Катица за све у ШОБ[12]-у, није изостао ни у овој критичној прилици када смо спашавали турнирске столова и друге реквизите.
Сутрадан се у граду шушкало да су Аркан и Андро веома блиски познаници!
Ајвар
У нашим крајевима као обавезан део зимнице традиционално се спрема ајвар. Од црвене паприке и плавог патлиџана уз доста труда и вештине вредних домаћица добија се укусно и здраво јело. Када се брачни пар Мошић по позиву Јерменске шаховске федерације спремао на далек пут, како би децембра 2000. допринели приказивању партија за светско првенство у Техерану, понели су и две тегле ајвара.
Припреме за наступ требало је обавити у хладној фабричкој хали у градићу Абовјану, недалеко Јеревана. Домаћини су, руковођени директором Нориком, обезбеђивали сендвиче, врућ чај и сурч. Јерменско-српски тим добро је напре-довао. Лепа је предложила да и они учесвују и понела теглу српског специ-јалитета, који је припремила још код куће, не предпоставивши икакв пут. Понуђени ајваром, домаћини упиташе где су купили њихово национално јело?
Установили су да утицај турске кухиње на јерменску, српску, а вероватно и друге суседе, није био замнемарљив.
Ова епизода била би заборављена да Лепин син Дарко и снаја Биљана нису изненадили мајку доневши јој за нову годину 2011. шест тегли првокласног ајвара. Лепа пажња вредна сваке хвале!
Клиника у Техерану
Исцрпљен напорним припремама у Јерменији и неизвесном ишчекивању камиона са опремом током пет дана, хипертоничару Мошићу се притисак отео контроли. Меч за светског првака тек што није почео, а у далекој страној земљи чије обичаје и законе не познаје, временски теснац и нервоза учинили су своје. Ни ургенције код председника Федерације енергичног Г-дина Мохамеда Камбузија, нису дале резултат. Малаксалог и бледог пребацили су га у Универзитетску клинику на оближњем булевару Кешеварз.
Дежурни лекар одмах је установио хипертоничну кризу и предузео мере да инфузионим раствором доведе пацијента у нормалу. Срећом, присутни су били Лепа, Гарик и Техеранац Хамлет. Како лекар није знао стране језике, то се неопходна конверзација водила тако, што се он на перзијском обраћао Хамлету, Хамлет на јерменском Гарику, а Гарик на руском Андру. Да је требало ланац би се продужио и преко Лепе (руски-српски).
После двочасовног успешног опо-равка, љубазно су захвалили и руковавши се, срдачно поздрвили. Само том прили-ком и Лепа се руковала са лекаром, што строга верска правила мушкарцима са женама не дозвољавају и не толеришу.
Вишванатанђи
Пре тридесетак година ижењеру Мошићу се указала прилика да наступи са својим још недотераним системом на Шаховској олимпијади у Солуну. Тако је тениски речено пропала прва брејк-шанса. Користивши празник Републике, отпутовао је у Солун – туристички.
Посматрајући сусрете водећих шаховских нација наиђе на меч у коме је играла репрезентација Индије. На шетвртој табли наступио је момчић од својих шеснаест година. Играо је лежерно, често устајући од стола – рекло би се на први поглед – неозбиљно. Видевши позицију која је била изгледнија за Индуса, дискретно му се обрати:
- Зашто се шеткаш кад имаш добијену партију. На то му момак одговори, да зна и да му устајање од стола не смета. Посетилац му пожели много успеха, напоменувши, да би волео да једног лепог дана постане светски првак, и да се тај меч преноси на системима, чији је конструктор младом играчу био тада непознати посетилац.
Велемајстор Ананд је израстао у генијалног играча светског формата. У децембру 2000. изборио је пласман на меч за светског првака против натурализованог Шпанца вм Алексеја Широва. Меч је организовала Иранска шаховска федерација. у једној од хала Техеранског сајама. За врхунску шаховску представу обезбеђени су системи МАРС, коришћени у Јеревану. На позив пријатеља, са колегом Гарегином Беруџанјаном и супру-гом Лепом, као најближим сарадницима, Андро је руководио преношењем партија у дворани, фоајеу и у прес-центру,
Индус је убедљиво тријумфовао. У тренуцима великог славља, након што су актери завршили анализу (напамет на шпанском), честитајући новом шампион, обратио му се:
- Do you, Vishwanatandji[13], remember my sincere wishes to you in Thessaloniki during Olympics, 18 years ago?
На то му се нови светски шампион, иначе добар познаник са Новосадске олимпијаде, супертурнира Инвестбанке и Купа Европе, само потврдно насмеши.
У друштву своје супруге, лепотице из 1001 ноћи, нови светски шампион је срећан напустио борилиште. А конструк-тор се осећао колико задовољан још једним наступом на светској шаховској сцени, толико и пун сете, свестан да је можда последњи пут на највишој кули Каисиног дворца. Sic transit gloria mundi!
Кадети
Алелександра и млађу му сестру Тину који су нагло ижџикљали у момка и девојче, деда по баби упита једном приликом у лепо сређеном дворишту породичне куће у Врчину, како напредују, мислећи на учење. Они углас одговорише да немају проблема и да су им оцене врло солидне. Пожелевши да избегну конверзацију у досадном правцу, вредни спортисти вешто пређу у контранапад и обаспу затечене бабу и деду медаљама, похвала и пехарима. Направивши се да не разуме, деда настави да се чуди, на којим су шаховским турнирима све то освојили? Але, како га сада зову; деминутив Ацика не одговара крупном момку, који је у висину претекао и мајку и оца, објасни да је један од најуспешнијих центара кадета београдске кошаркашке лиге. Тина да не би заостала, одмах дода да је она први голман рукометног кадетског клуба и да брани скоро сваки шут. У покушају да их збуни, деда се зачуди да нису ни спортисти ни шахисти а за кадете – да не зна. До јуче деца, а сада омладинци, објаснише да су они кадети – будући првотимци прволигаша у кошарци, односно рукомету. Баки, бившој рукометашици и деди, бившем ватерпо-листи пуна душа, и понос на своје кадете.
[1] немачки израз за ствар мање вредности, обзиром на
масовну производњу и слабији квалитет
[2] не постоји јединствен абориџински језик, већ је од неколико
стотина дијалеката у употреби преостало неколико десетина
[3] (dalm.dij.) sa svetom lenjošću, u slobodnom prevodu, natenane
[4] kolikvijalni vojnički naziv za zastarelu pušku M48, koja je odavno
van upotrebe
[5] вм Виктор Корчној имао је надимак Страшни (руски, Злой),
због изузетне шаховске снаге и помало незгодне нарави
[6] шаховски термини су: отварања, средишњице, завршнице
[7] Выставка Достижения Народного Хозайства (руски) –
сајамски простор Изложба достигнућа народне привреде
[8] алузија на заставицу класичног механичког шах-сата
[9] (јерм)– брдо птица певица; Спортски центар, Музеј погрома
[10] (руски) –припадник бирократског апарата из
времена совјетског тврдог социјализма
[11] (јерм.) – кафа слична грчкој у малим шољицама; никад не
кажу турска; порекло кафе је област Кафа у Етиопији
[12] некад Шаховски одбор Београда у ДИФ-у – касније постао
Шаховски савез Београда, у истој згради - Делиградска, 27
[13] У азијским језицима као израз поштовања користе се суфи-
кси: у јапанском –сан, у јерменском –џан, у турском –беј, у
хиндуу –ђи; или префикс, на пр. у Мјанмару: У (У Тант, У Ну)
Subscribe to:
Posts (Atom)